Prsti u neskladu skladnosti

 

Kažu da se po jutru dan poznaje
Najčešće ne vjerujem u puno šta što kažu
Kažu da postoje znakovi pored puta
Najčešće ignorišem znakove bilo gdje i bilo kakve
Svako pravilo ima izuzetak
Svaki izuzetak potvrđuje pravilo
Kao po pravilu nepravilno slijedim krive linije prave putanje
Zakoni iziskuju sud – sudu je potreban krivac
Svako lice ima i naličje svaka istina ima laž
Pokušaj je predigra za čin – čin je predigra za kraj
Kraj se vraća na početak – početak nema kraj
Sredinom je najsigurnije a osrednjost za plašenje
Sve krajnosti su sestre gluposti a braća umjetnosti
Jednostavnost je nenadmašna u svojoj komplikovanosti
Sklad je monotona marioneta prolaznosti
Savršenstvo ne postoji a nesklad je savršen
Kuda ide ovaj dan obično pokaže dolazeća noć

НАМЕРА – Љиљана Тамбурић

НАМЕРА

По подне ћу себе извести у провод
У зелену башту старога кафеа
Обући ћу хаљину у боји малине
Мало изнад кoлeна, скромног деколтеа.

Прошетаћу варошицом с осмехом на лицу
Равнодушно, мирно, ал’ с радошћу неком
И наћи ћу место под сенкама липа
Без намере сусрета са неким човеком.

Поручићу топлу кафу с чоколадом
И пустићу косу да је ветар носи
Сетићу се дана из младости ране
Кад смо овом улицом јурили се боси.

Купићу тад себи три црвене руже
Потрчаћу парком, па на клупу сести
Савршени дан ће правити ми друштво
Са њим ћу се данас посебно провести.

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!

Настави са читањем “НАМЕРА – Љиљана Тамбурић”

ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.  

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

Настави са читањем “ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

Једна слика, две песме и неколико фотографија…

Како се уметности преплићу? На једној приредби прошле 2020. године у Дому културе у Треботину ја сам изговорио песму БАЛЕРИНА која је настала по слици Мирославе Петронијевић, јер је био обичај да се на СУПЕСУ на основу слика насталих на ликовној колонији ФЕДРАРО 2014. напише писма. Мирослава је тада изговорила песму Ненада Ђекића НА МОРАВИ, а Ненад Ђекић је дугогодишњи сарадник на сајту www.poezija.rs. Уживајте у аудио снимку, поезији, сликарству и фотографијама. /Љубодраг Обрадовић/
БАЛЕРИНА

Експлозија си бола и боја
На платну одсјај среће
Никад нећеш бити моја
а живот ми покрећеш

Позорница твој је свемир
Блаженства маштом језде
Док у снове уносиш немир
И у срцу палиш све звезде

Лете идеје сликама у низу
Свест обманама палаца
Тако си далеко а тако близу
Само сан те у јаву не добаца

Многе очи тајно прате
Игру којом смисао сејеш
И срећан је свако ко зна те
Спокојну док се смејеш

Ти осмех и снове крадеш
Док летиш ивицом дуге
Покрет ти је за насладе
За сањаре и бреме туге

Кад сликар дилеме има
Слику преслика новом
Песник ни канонадом рима
Немир не замени спокојом

А ти немој снове да кријеш
Играј своју игру до краја
На груди кога привијеш
Ето и њему експлозије сјаја


© Љубодраг Обрадовић

 НА МОРАВИ

Гледај Мораву како мирно тече,
како сунце зраком по њој слику шара,
како вода долапе окреће,
жито меље воденица стара.

Слушај славуја како песму пева
и с’ врбе на врбу раздрагано слеће,
слушај воду како силно хучи,
хуком пара поморавско вече.

Гледај оне, девојке у колу,
играју се покрај мирне воде,
а види тамо, момак убра цвеће
па ка њима срамежљиво оде.

Неки кажу, тога више нема,
наше село у заборав пада,
дошло нам је неко ново време,
ко још чува традицију сада.

Али село још у нама живи
и још фрула плете ноте танке
и живеће све док има људи
који носе јелек и опанке…


© Ненад Ђекић

Песник Љубодраг Обрадовић и сликарка Мирослава Петронијевић


БАЛЕРИНА – Слика Мирославе Петронијевић

Настави са читањем “Једна слика, две песме и неколико фотографија…”

Будите носталгични и прочитајте 1 песму (бар!) из архиве www.poezijascg.com

Љубодраг Обрадовић, уредник сајта

Архива на сајту PoezijaSCG је богата садржајима, чак би се могло рећи – ПРЕБОГАТА! Просто се и ја изненадим (пријатно) колико ту има квалитетних песама (преко 5.000) !

Зато сам се потрудио и обезбедио софтверску могућност да и Ви сами можете да се подсетите на песме и остале садржаје, који у архиви сајта PoezijaSCG стрпљиво чекају да заголицају машту и улепшају нам дан. Зато будите носталгични и завирите на трен…

ПРОШЛОСТ САЈТА PoezijaSCG!

ПОЕЗИЈА…
поезија… и… О ПОЕЗИЈИ…

Настави са читањем “Будите носталгични и прочитајте 1 песму (бар!) из архиве www.poezijascg.com”

КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ – Драгослав Граочанкић

КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ

Премијера драме Албера Камија КАЛИГУЛА, 5.2.2020; Велика сцена Народног позоришта у Београду. Редитељ: Снежана Тришић
Осећање трагичности човечанства и живота, тоталитаризам апсурда у свим његовим манифестацијама и разорна моћ аутократичности било које идеологије и нивоа са кога делује – били су суђени лични и уметнички пртљаг/вјерују Албера Камија, значајног француског, светског писца и нобеловца.Можда би свако позориште требало увек да има на репертоару комад о неком диктатору?!

Аутократија и диктаторство добрано су завладали и у 21. веку главнином земљине кугле, чак и њеним рубним ареалима. У њима аутократија чак досеже своје врхунце, остварује убитачније деловање, те човек, изложен њеним погубним дејствима, све до мењања његовог генетског кода (!), остаје беспомоћнији него они који су диктатору надохват!

Али, и једни и други, ужаснути, не само владалачком аутократијом која спонтано производи и многе друге своје сулуде деривате, не остављајући ниједно животно поље без својих засада – постају, између осталог, потпуно екскомуницирани као појединци, друштвене класе или нације из било каквих позитивних доприноса себи, својој средини и човечанству.

Једном, кад мине моћ диктатора, напоредо са свеколиком пустоши коју оставља иза себе, на сцену ступа отворени и најчешће опростиво закаснели говор о диктатору, који постаје објекат и профаног и уметнички профилисаног подсмеха, сатире и безбројних других пост фестум отпора и анализа.

Настави са читањем “КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ – Драгослав Граочанкић”

ЉУБАВ И ВИНО – Александра Соколовић

ЉУБАВ И ВИНО

У вину утеху,
за сломљено срце тражим
гутљај по гутљај, полако
да тугу своју блажим.

Тражим твој лик
у свакој капљица црвеног вина,
да си далеко негде
не желим да признам да је  истина.

А вино душу ми разгали
мало по мало машту ми распали
отвори све кутке сакривене,
оголи ми душу,
пољуља ми мисли на тренутке снене.

Ако је за љубав све ти праштам
само са тобом желим да маштам
да свака кап рујнога вина
буде сведок љубави праве
да у вину буде истина.

Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО – Александра Соколовић”

Umorna

UMORNA ( I )

Umorna sam.
Umorna od sjevernih vjetrova
lažnih svijetova
beskrajnih kiša
praznih ljudi
i još praznijih žena.

Umorna sam od noći
lutanja po pustinji
osrednjih slikara
i poeta bez stiha
od prljavih ulica
ratova i loših filmova.

Umorna od ucjena
lažnog kajanja
priča o moralu
u redu stajanja
od filozofa i
kvazi mudraca.

Umorna od poraza
uspona
padova
veselih frajli
ostavljenih ljubavi
tužnih romana.

Umorna od hoda
bez koraka
velikih riječi
samozvanih proroka
ludih krava i
ptičjeg gripa.

I stajem.
Tu na tvojim vratima.
Rizikujem još ovaj put.

I dajem. Sebe.
Bez sjaja lampiona
uz treptaj svijeće
za toplija jutra.

Bez obećanja o
danima bez brige
bez ljepote koja
ne prolazi
dajem samo sebe.

(2007.)

UMORNA (II)

Настави са читањем “Umorna”

КРИЛА УМОРНИХ ЛЕТ- Душан Комазец

Ко си и зашто ти стазама се крећеш
несталим? Самотна у тужном сутону
мисли неспутаних где тихо покрећеш
лавину снова пустих да душа клону.
 
Куда по гори звери кад ноге клецај
сваким тренутком рудним извори нечуј
мириса нежних, а разбуђени јецај
зеленом лишћу дарује бакарни руј?
 
Не би ли можда крилима уморни лет
скратити хтела, јер овог времена зуб
пркосно растаче мамног тренутка свет
и као сикиром срцу засеца дуб?

Настави са читањем “КРИЛА УМОРНИХ ЛЕТ- Душан Комазец”

6# Trnje

                                           ~Novi ciklusi i pesme~ 2019.

gde li su sad oni dani
proleće kao da plače
ko mi te uze, sem
što nestao sam lani
misli su sve duže, a reči
sve kraće

nek ostave nebesa prljav
trag
ka i ja što uradio
sam
za sva zajednička uspenja
više nikom ni nisam drag
postao sam samo
mrlja fosila i
stenja