Aleksandra Viorovic – Sačuvaj me…

smart

Sacuvaj me, u svojim mislima, tako velikim , da ima mesta i za mene, tako lepim, beskrajnim …
Sačuvaj me, u svojim očima, sa unutrašnje strane kapaka, kada trepavicu trepavicom dodirneš, da me vidiš, da sam tu ispred tebe… Sacuvaj me, u svojim grudima, na tim prelepim nedrima, tu duboko u srcu svom,kada me zagrlis, da znam, da mi je tu i mesto …
Sacuvaj me, i medju rukama, u onom cvrstom zagrljaju, dodirom ciste ljubavi, prepunom neznosti, onom snaznom osecaju, da samo tebi pripadam …
Sacuvaj me, i u snovima, u onim beskrajnim nocima, i kada zaspis, seti se i mene …
Sacuvaj me, i u svojoj dusi, ne daj da mi suza krene … seti se, seti se mene …
Sacuvaj me , u Sebi, u secanju od zaborava, Jer moja Dusa , samo tebi pripada …
Seti se, seti se, mene …
🌹🍀

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ

Кад отму, све им отму,
кад отимљу,
нешто и оставе,
од када их испод неба има,
њима се отима.
Нису на ноге могли никад стати,
камо ли имати.
Срећни кад немају,
тада им несоји,
очију ситних,
немире заобилазе.

Настави са читањем “ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРСТ – Драгослав Граочанкић

ПРСТ

Млади запат омађијали
тодорци.
Би им узвраћено.
Утече им зла снага у нигдину.
Запат пробуја – и додирну
небо.

Настави са читањем “ПРСТ – Драгослав Граочанкић”

Наша бајка, Лука Кијачић

Наша бајка

Свака љубав има своју причу,
само је наша записана међу
звездама.
Та љубав је бајка,
коју живимо ти и ја.
Управо си ти доказ
да не мора све лепо
бити нестварно.
Јер ти постојиш
и мени је то довољан разлог
да верујем у чуда,
јер од свих бајки ти си лепша.
Када си се појавила
твој лик ми је био познат.
Тада сам рекао себи:
Она ће бити та због
које ће ти живот бити бајка.
Једино ће она бити вредна
твог мртвог слова на папиру
и само ће она моћи да ти
оживи свако слово и сваку песму.
Без њеног осмеха
дан ће ти бити сив.
Сваки њен осмех продужио би ти
живот.
Зато те молим: смеј се!
Када буде мрачно
и нестане Сунце.
Само ће она сијати.
И кад нестане љубав на Земљи,
када све изгуби вредност,
једино ће она вредети.
Сваки дан, минут, свака година
са њом била би радост.
Управо зато живота вреди.
Звездано небо и часовник векова
који откуцава кад сам са тобом.
Летњи мирис ноћи,
ти у белом.
Твој гласић који ми шапуће,
твој осмех који волим.
То је наша бајка!
Лука Кијачић

КАКО СМО У НОЋ ПРАВИЛИ ДАН

Небо се црној Земљи умиљава,
милујућ` траве и шуме и горе
Она се начини као да спава,
док ноћ забради марамом Зоре.

Ко да загрме када смо загрљени пали
преко Кумове сламе и да је небо плануло
Љубисмо се ко да смо срећу украли,
а свет је већ знао – давно је свануло.

Падају звезде узреле као шљиве
по кожи жене љубљене на уранку,
а када угасли вулкани у њој оживе
задиме се, брале, и луле на опанку.

Стргох са лица вео лепој пастирици
док срце лудо звони као клепетуша
Сад нежно преде, и свира на фрулици
вели да ће јој Даница бити деверуша.

Пред носом Месецу, ето, обљубих невесту
ка небу ко аероплан узлети Црвени петао
Иза брега Сунце израња крваву кресту
још један се рађа Дан – плодан и светао.

ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.
Сишли с ума у те сјајне дане,
а мрели смо међу пупољцима,
прослављали своје Видовдане.

Дотакли смо немире даљина,
бестрагији разоткрили путе,
не слутећи да њихова тмина
и наше ће целивати скуте.

Сновиђења престала су давно.
Све је „ лепо”, ветрови нас њишу.
Родну груду напустисмо славно.
Место сунца призвали смо кишу?

Без родбине и без „оченаша”
тешко нам је, али смо се свикли.
Све имамо, ал’  чемера чаша
стално мами. Нисмо овде никли!

Време хуји, све више се сања,
ал’ птичићи туђим гласом зборе.
Често тако док руде свитања
огледало дарује нам боре.

Докле ли ће ова туга наша?
Можда само док се не умори
или док се не испије чаша
горких суза што чемером збори?

Želje – to su Ti Ptice

 

Želje, mlade Ptice tek razvijenih krila

iz gnezda krenule na svoj prvi let

vinuvši se ka modrim poljima Neba

tražile su sopstveni dom i put

nezaštićene i još krhkih krila

mnoge su ostale zarobljene u vrtlogu sivila.

 

Želje, Ptice tek stasale za let

mamilo ih Nebo i šareni svet

daljina zov vodio ih sve dalje

sve do širokih okeana, nepoznatih meridijana

i još dalje preko gustih šuma

do planinskih vrhova u led okovana.

 

Na tom letu traganja, letu željenja

mnoga su krila povređena, mnoga slomljena

ali ni jedna Ptica nije odustajala

nije se dvoumila, plašila niti zaustavljala

hrlila je svaka vođena srcem

ka nekom mestu gde bi gnezdo savila.

 

Neke su zastajala samo na tren

da zaleče svoja krhka krila

sletivši na nepoznat trem ili bi

pred neka vrata umorne padale

nadajući se leku neke blage ruke

dok ne zacele krila za let do određene luke.

 

Neke, neke nikad nisu stigle nikamo

suviše ranjene, izlomljene

našle su spokoj u zagrljaju morskih dubina

u Posejdonovom carstvu možda su

postale neki koral ili pak Nimfe ili Sirene

čiju ćeš pesmu čusti u nekoj od najtiših noći.

 

Ta pesma, to je setan poj želje

koja nije stigla do svog cilja, svoje luke

to je elegija u isti mah čežnjiva i nemirna

zavodljiva i magična, malenholična i tragična

i onoga ko je slučajno čuje zauvek opčini

zauvek nemirom optoči noći bez sna.

 

Postoje i one retke, najređe Ptice

Žar-Ptice, Ptice koje su letele najstrastvenije

nezaustavljive, nesalomljive, verno su letele

lovljene neulovljenje, kroćene neukroćene

u vatri Želje gorele, izgorele, sagorele

prah pepela su postale u nekom zgarištu ostale.

 

Ako te put nanese na napuštene ruševine

čađave, u  trnje obrasle, gotovo zarasle

zastani na čas i pogledaj, videćeš

trag pepela skriven od pogleda

i pazi, nemoj nogom da ga zgaziš

nemoj grubo da ga šutneš i pregaziš.

 

Sagni se i s poštovanjem dodirni

pepeljast pokrov nad kojem cvate divlji trn

nežno razgrni sloj po sloj, zrnce po zrnce

jer, često u pepelu Feniks Ptica spava

čekajući da ga probudi čistota i dobrota

da raširi svoja krila i ostvari ti želju koju je duša snila.

Kako dišem

Video sam

od žene bedra kako dišem.

Dva pod jezik sebi mećem

po dva na obraz razmazujem

a  onda

okom, po njima predele rišem.

Videh i to

kako u soli razmazujem glavu

kako cvili procep u meni

praveći boju želje

i u glasu mi boju plavu.

Video sam

koko su uši moje

s tri prsta razmaknute.

Video sam

od žene skute, nedirnute.

 

Pod maskama

Maske naše žive

od trena, kada je prestala Hiperboreja.

Tragovi slavnih života

odjekuju

izgubljene prošlosti u nama,

Umesto lica svojih, tada smo ih prvi put

stavili.

To ne beše, plemenita nam dobrota

već su se u nama takvi damari javili,

znak naše smrtnosti

naših, ljudskih života.

Od tada

menjasmo ih kroz vremena razna

preobražavasmo stanja svoja,

razmenjivasmo boje i dahove

dok tuđa lica behu nam sablasna,

nikom sebe ne predavasmo,

posustajali nismo,

samo ako treba i to samo,  na mahove.

Tako nam prođoše čitavi vekovi

dok smo kroz ljudske živote tinjali.

Umesto bića, oblike smo preuzimali

u tome istrajavali, samo nehotice  sebe menjali.

Samo smo jedno drugo oduvek čuvali

oduvek, sa maskama jedno drugo smo imali.