Pjesnikove tišine

 Tišina muči.
Vjetar u bezdanu nečujno zavija.
Tišina muči, čuješ li je,
a ono u bezdanu Vjetar nije.

Tišina muči.
Niz okno mutna kiša lije,
lije bez kapi, bez vlage,
na okna dobuje a ne lije.

Tišina muči.
Magle se svile u gnijezda,
ptice bez krila u sebi kriju,
a u bezdanu Vjetar što Vjetar nije
zavija, huči, o stjenje bije,
a tišina, tišina muči.

Niti tišina muči,
niti se Vjetar u bezdanu krije
niti kiša niz okna lije
niti magla gnijezda u sebi krije.
A, tišina ipak muči.
To je Pjesnik pao, pao i ustao.

Niko nije ništa ni osjetio ni čuo,
pao je mučeći, ustao mučeći
kao što tišina muči
kao što Vjetar huči
kao što svoje stihove niže
Pjesnik pada i ustaje
onako kako i pjesma nastaje,
tiho, nečujno, mučeći. Ćuteći.

I tako muči tišina
i muči Pjesnik,
tako ćute kiše
i utihnu Vjetri
tako se pada i tako se ustaje
dok sasvim tiho pjesma nastaje.

ИСТИНА

Нема веће даљине од заборава
у теби умиру занемеле речи
ал` душа се ћутањем не спасава
и само се новом, стара љубав лечи

Боре ти драга населише лице
и док си сузе минуле среће
скривала под трепавице,
ја сам ти косу китио цвећем

У коло чежње се ухвати вило
до мене, да будем туга твоје самоће
уздрхтало ми срце помилуј крилом
У шаке за те скупљам звезде ко воће

Не бој се додира моје усне
љубим ти лице и врат и чело
Можда би могло да нам успе
склопиш ли очи једном смело

Ти вечност дугу можеш да ћутиш
знам да се од мог погледа скриваш
ал` ти си лепа и када се љутиш
за мене лепша све више биваш

У чвор ћу око струка да ти се вежем
црвеним концем ко против урока
о кад бих могао у срце да се урежем
и да те кроз живот брани моја рука

Нова књига – ЛИНИЈА ЖИВОТА – Даница Рајковић


ЛИНИЈА ЖИВОТА

Имао си своја правила
и играо своју игру…
Немилосрдно и несвесно
убијао си снове у мени…

Живот сам
испред себе ставила.

Линија живота,
била ми је сведок прави.
Нестрпљива сам била
да чујем одговор твој
и да те имам
и будеш пријатељ мој.

Олуја није могла
да се стиша
и неумољиве речи
падале су као киша.
Прилика која је дошла
тихо је пролазила
поред нас.

Настави са читањем “Нова књига – ЛИНИЈА ЖИВОТА – Даница Рајковић”

Sposobnost razuma; Jovana Živković

Sposobnost razuma

Ne žališ svoju dušu.
Ne žališ je kad znaš da je privlačna,
Ne žališ kad znaš da je željena,
Da bi neko voleo baš nju da obuzda,
Da bi voleo i njene jade da posluša,
Ne žališ je jer ona je sve što si ti,
I ako neko želi i bar delić nje
Dobiće tebe,
I ako neko želi da je ima,
Imaće ceo svet,
Jer tvoja je duša posebna,
Od snova i čarobnih misli satkana,
Plavom svilom umotana
I vatrenim zracima probodena,
Ona je i krvava i tužna,
Ali je i voljena i radosna,
Sve dok postoji,
Onaj koji želi,
Onaj koji mašta,
Onaj koji sanja,
Sve dok postoji zaljubljenik,
Tvoja duša biti sama neće!
I ti to znaš…
Al’ žališ je ipak što u pravom trenutku
Pronašla pravi put nije,
Do nekog što jako želela je.
Što nije bila u rukama tudjim,
Što je ti nisi znala obuzdati
A neko drugi mogao je
Ali nije…
Žališ što nije bila tvoja, što nije bila nečija,
A mogla je biti,
Mogla je, ali nije,
Zbog vetra što donosi ljubav,
Zbog vetra što nosi tu istu duši tudjoj,
Kad put do tvoje ne pronadje,
Žališ što ga prepreči,
Žališ što strah i pretnja,
Zapravo tišina… je pobedila,
Tišina i nemi uskraćeni pogledi.
Žališ što želja je ostala želja,
Žališ što velom neznanja ‘mesto
stvarnošću prikrivaš je,
Ali tvoja je u tvojim je grudima,
Tvoje srce za nju bije,
Tvoje telo bitke vodi,
Ti je tešiš i lečiš pa kad te ubije,
Tek onda shvatiš da moglo je.
Tek onda shvatiš da besmrtna je.

Jovana Živković

PODIGNIMO BARJAK-Miroslav Krnjeta

Podignimo barjak u visine
do zlatnog orla glas nek se čuje,
ponosna pesma slobode odjekuje
Svetosavlja krst slavi Srbine.

Otac pruža trobojku sinu
nosi je na vrh najviše planine
kao orao klikni ne damo Srbiju tuđinu,
pogledaj kolevku poljubi srce otadžbine.

Sjedinimo srca prekrstimo se sa tri prsta
zakunimo se ispod Miloševog Takovskog hrasta
samo sloga Srbina spasava
nek se ponosno vijori roda zastava.

Hrabro stanimo pred vatre i gromove
posejmo oranice vetrovima tradicije
jer nema predaje kad otadžbina zove,
nek nas hrabre zvona i svete liturgije.

Poletimo Srpski rode do zlatnog orla
tamo leži carska kruna slavna vojska,
u oblaku zavet dedova Lazarevih krila
čuva žitna polja plemenita duša ratnika.

Braćo Srbi svi hrabro u prve redove
glasno zagrmimo osvetlajmo Hristove vitezove
podignimo barjak u pobede visine
i ne ispuštaj ga nikad Srpski sine.