Добри мој и мили оче,
еве да ви се јавим
да сам Богу `вала жив и здрав,
које исто и вама желим
Сећам се оцо, како палиш воштаницу
и молиш Господа за живот
и здравље својих најмилијих
Сада се моли за мене, за све нас у туђини.
Тешка судбина својом неминовношћу,
доделила нам је изгнанство
Кад је било преко Албаније
Око нас само лед и глад
Самоћа и тешка туга
ми легла на душу
Три дана и три ноћи нема леба, нема ники…
Један корен кукуруза трајао нам више дана,
један ред зрна – на један дан…
Воду смо пили из коњских стопа
Гледао сам како слажу лешеве на гомиле
и једна црна лађа долази те утоварују
Одвози их и као у раку
спушта у плаву гробницу
Да бар падоше на пољу части и славе!?
`Вако, ћутећи, али плачући без суза
помолисмо се Богу
за душе и да им грехе `прости
Мир пепелу њи`овом!
Господ Бог и свети Никола,
уздамо се, да нас превезу преко сиња мора
и да нас врате до наших долина и гора,
да пољубимо још једном у свом веку
шаку земље, мајчице Србије
А сад ми остајте здраво оцо
Са пуним срцем најтоплије благодарности
прими поздраве од сина,
који ти љуби руку.
ДОСЕТКА
Имаћемо сате и опоје силне
када занос крене са душа нам меких.
И, к’о неки људи из рата претекли,
тражићемо мај и крошње обилне…
Кад потражиш мир под раменом слабим
које душа, за те, ојачала није,
шарено се цвеће (за подглавље) свије,
и боје сеоске, као на тараби…
А кад дођеш мојој рани, милој,
и када кажеш: Мењати ћу се ја…,
ако прође пљусак поред чврстих стреја,
у теби се, тад, ни не бије бој…
НЕК БУДЕ ВРЕМЕНА
Мокар… Некад пун, а добро учен сату,
припреман да доба прихватити нећу,
опремљен за ходник и собу грлату,
још не слажем списе (за сутра) и одећу…
Од тога што читах, и о чему мислих,
доста ничег верни поноси нам даху…
Нек буде времена и што мање покислих:
Чекаћемо (с муком), а ви то у маху!
Не горе ми, ноћас, отоци под слојем
као бакља што је стражар, Критом, носи…
Дуже би пред Кланцем стајао, о којем
говоре да Грк још, пред њим, пркоси…
Не помуте верност ови чврсти крсти,
вести што говори да трчаху скупа,
а тек да је сваки припадао врсти,
што не беше ником, а ни данас, скупа…
Они неће поћи, видеше то скоро,
и тај осет беше, њима, јако лак,
на једно старо подсећање, бледо: Што је, у рат, мор’о
поћи и тај ђак?
Збирка песама Владислава Петковића
ДАНАШЊА ПЕСМА
Она, данас, није овде. За ме.
А већма ме обухвата спокој…
Кроз тутњаву паунске галаме
покушавам, к’о они,
не знати о њој…
Она, данас, није овде. За ме.
Отишла је да обиђе своје
што немају ничим да се сраме,
а тек кад је у питању
ово јагње моје…
Воде, данас, нису овде биле…
Разлиле се, мало, да освеже крај…
И наспрам ратника страшнога Атиле
оне, за собом,
остављају рај…
И долазе. И још расту, за ме,
пипајући (успут) неке ситне стене…
Долазе, јер знају и саме
да дуго без њих
једно семе вене…
IZVORNA GRUPA CRNUĆANKE-OJ RUDNIČE TI PLANINO STARA-Miroslav Krnjeta
Oj Rudniče ti planino stara
iz tebe se Jasenica stvara,
od vas dvoje ništa lepše nije.
Vi ste ponos cele Šumadije.
Kada momci pođu na igranke,
tu ćeš videt jelek i opanke.
Svira frula,svira harmonika,
lepo peva naša Šumadinka.
Iz tebe se Jasenica stvara
bistra vodo kad si izvirala,
mislila si kud bi proticala.
Kroz proplanke i kroz polja ravna,
gde te čeka Šumadija slavna.
Reka teče kroz polja krivuda,
Rudnička se pesma čuje svuda.
Jasenice da li Rudnik snivaš,
u Moravu kada se ulivaš.
PROŠLOST
Prošle su godine kako sam ostala bez majke
Prošle su godine od pojave oblaka bez kiše
samo sa srebrnim konfeticama
tokom noći iz njih izleti i Sunce
Prošle su godine od zadnjeg rata koji je
ubio veru u prijateljstvo
Prošle su godine od sna bez naglog buđenja
sa pretnjom mogućim bombardovanjima
Prošla sam i ja slobodna do novog zatvora
usamljena
Ostali su ljudi koji veruju da donose dobro
Gledaju u mene kao u maglu
Ne vide groblja
Ne vide tugu
Ne vide jad
Seju lepotu iz koje izrasta zlo tako visoko da od njega
ni ja više
ne vidim
ništa
Comment
Share
ПЕСМА МЕСЕЦА *Мај 2021.
МЕСЕЦ МАЈ 2021.
ЈАСМИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ
СТАРИНА
Погурено седи испред кућног прага,
замишљено гледа у пусту даљину,
Још би нешто хтео, ал’ нестаје снага,
утонуше мисли у сетну давнину.
До скоро је била њему кућа пуна,
сад је гнездо празно, одлетеше птићи,
срце му заигра ко на ветру струна,
– зар су тако брзо морали отићи.
Често себе пита шта му се то збило,
тежа је самоћа и од смрти црне,
хтео је да свије све под своје крило,
од свега му оста судбину да куне.
Уморним рукама од тешкога рада
он дуван завија у лист од папира,
тело му је старо, ал’ је душа млада,
још срце трепери кад цига засвира
Можда ће још једном кад крај се дошуња,
сви дoлeтет’ њему из далека света,
да се срећни свију испод старог гуња,
да стари са њима још једном прошета.
Дрхтавим прстима он бркове суче,
још по нека суза из ока потече,
на кoлeну рад би да нуна унуче,
док живота река у недоглед тече.
Ti osvanu Vidovdane
Svanuo si Vidovdane
svanuo si al’ obasjan Suncem nisi
ti osvićeš i dolaziš al’ ništa ne donosiš
na sve četri strane sveta gledaš
a šta vidiš, koga prosvetljuješ
kome ime svetlom obasjavaš
a kome li si tamom zaklonio lice
Svanuo si Vidovdane
Ti osvanu al’ Suncem ne ogreja
u gori se Sunašce sakrilo
u gori kraj potoka bistra
od stida ne izlazi nit’ govori nit’ romori
svetlom svetle izdajice
svetlom svetle braća roda nevernoga
roda od krvi prokleta od božura ukleta
Svanuo si Vidovdane
al’ vida nam ne daješ
kome svićeš kome se okrećeš
božur nije iznikao nit’ je neven
cvet svoj otvorio
nit’ je zorom sunce ogrejalo
Majci Zemlji suze da osuši
da se vide tragovi bez pravde
da se skinu lovori bez časti
pa da Sunce iz gore izađe
da se božur svetlom okrepi
i korenom iznikne u bokore
u bokore bele i crvene
Majka cvetu da se obraduje
suze svoje rosom bistrom da zameni
rosom bistrom i istinom čistom
Svanuo si Vidovdane
al’ neveni ne otvoriše cveta
skupili su lati kao krunu Lazerevu
čekaju iz gore Sunašce da izađe
da izađe delo na videlo
pa da krunu u cvet raširi
pa po cvetu kap istine prospe
da se nikad više Mati ne zaplače
da se Sunce u gori ne sakriva
ni rod rođeni na brata da udara
Svanuo si i opet ćeš osvanuti
beli danku u mračnom oblaku
de kad svaneš ti Sunce povedi
neka slavi Nebo i Lazar se osmehne
neka božur mirom zamiriše
neka počne neko bolje sutra
baš ovoga Vidovdanskog jutra.
Celi stan tvojom dušom miriše
(Za moga Sašu)
Snovi na javi su radosno tužni,
neznano dalekih sećanja o tebi,
u uredno slož’nim ormanima tvojim
i slikama puteva odavno predjenim,
poznatih, neznanih, čudnih, dalekih,
što znao jesam i znao nisam,
sine moj.
Ne sanjam tužan jer znam na javi
u tvome je nestanku istina večna,
bez zbogom si otiš’o, tiho i tiše,
ostavio dugu k’o posle kiše,
onih vrtova kad sunce s’ pojavi
da tmine otera svom snagom svojom,
na radost tvoju, radosti moje,
sine moj.
Ne čujem više cvrkut slavuja,
onog najlepšeg tvoj san što sniva,
mora da spava, mislim da sanja
najlepše spomene mladosti tvoje;
u utihu slavuja, u divnoj duši,
čujem i tebe, vidim i život,
sve sanje dobrote nedosanjane
i istinu jaču od svih neistina
i dušu ti dišem, na tebe mirišem,
sine moj.
U stanu teskobnom i praznom bez tebe,
mirise pijem i skupljam snagu
za dane bolje u novim sutra,
lika tvog nema al’ ja ga vidim;
pa vratim protekla u nova jutra,
u stanu drugostrane večite duge,
prave istine, bez prevarne, druge,
sine moj.
Kao mirisna duga posle kiše,
ceo stan tvojom dušom miriše,
sine moj.
(Tvoj tata, Bgd, 30.maj 2021)