Мокар… Некад пун, а добро учен сату,
припреман да доба прихватити нећу,
опремљен за ходник и собу грлату,
још не слажем списе (за сутра) и одећу…
Од тога што читах, и о чему мислих,
доста ничег верни поноси нам даху…
Нек буде времена и што мање покислих:
Чекаћемо (с муком), а ви то у маху!
Не горе ми, ноћас, отоци под слојем
као бакља што је стражар, Критом, носи…
Дуже би пред Кланцем стајао, о којем
говоре да Грк још, пред њим, пркоси…
Не помуте верност ови чврсти крсти,
вести што говори да трчаху скупа,
а тек да је сваки припадао врсти,
што не беше ником, а ни данас, скупа…
Они неће поћи, видеше то скоро,
и тај осет беше, њима, јако лак,
на једно старо подсећање, бледо: Што је, у рат, мор’о
поћи и тај ђак?
(Прочитано: 48 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.233 пута)