Она, данас, није овде. За ме.
А већма ме обухвата спокој…
Кроз тутњаву паунске галаме
покушавам, к’о они,
не знати о њој…
Она, данас, није овде. За ме.
Отишла је да обиђе своје
што немају ничим да се сраме,
а тек кад је у питању
ово јагње моје…
Воде, данас, нису овде биле…
Разлиле се, мало, да освеже крај…
И наспрам ратника страшнога Атиле
оне, за собом,
остављају рај…
И долазе. И још расту, за ме,
пипајући (успут) неке ситне стене…
Долазе, јер знају и саме
да дуго без њих
једно семе вене…
(Прочитано: 52 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.176 пута)