Добродошли!
НА ВИДОВДАН
Тамјан тихује.
Сенке под лучом.
Вани неко узвикује…
Число покида се мучно.
Зар не штују тескобе
Столећа тавних?
Ни гримизну реку, која гобе
Земље ове узводно слави?
Ни пост? Ни дан
Кад Србље прогледава?
Кад смелост изнова Газиместан,
Јерусалем Балкана, освештава?
Настави са читањем “НА ВИДОВДАН – Алекса Јаџић”
|
|
|
Гроза обвија тело, дотичем тужне двери.
Осећам да се мењам, тада погледом немим
копрену бола скидам, откривам понос звери.
Склањам се у тишине и Бог зна чему стремим?
Растачем корен худи који ме таквим створи.
Пепео развејавам да нити трунка праха
не буде повод ватри што би опет да гори
и чежњи што би тада довела до уздаха.
Покајник не смем бити, јер ово ломно тело
одише немом патњом, на поразе се свикло.
Не дам да трени среће буду души опело.
Враћам се стазом трња што је због мене никло.
Стално призивам сумрак, неке суморне боје.
Шапатом лелек душе, вапајем пусте снове.
Крећем дрхтавим ходом у нове неспокоје.
Срећан,јер тужна прошлост тражи поразе нове.
И стално бдим и не дам да неке зоре пламне
обневиде ме видом, раскош одузму ноћи,
која ми догна тугу и видокруге тамне.
Владам престолом бедним,без круне и без моћи!
ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ
Рузмарини свили гране и божур не цвета
Под оловним небом, око српске цркве
Све је мање мирисних, црвених букета
Све чешће се чује небо кад јаукне.
И не знамо више који су по реду
Страдалнички дани што изнова бoлe
Не може ни отац оставити чеду
Без суза и патње наслеђено поље.
Газиместан живи живот дубоко под травом
Ту му срце куца пуно крви свете
Оклопници ту спавају међу сном и јавом
Покрила је црна земља њихове скелете.
У књигама староставним истина је записана
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та кoлeвка, где још увек орлови се гнезде.
Настави са читањем “ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић”
ЗАВЕШТАЊЕ
На Косову ливада зелена
Земља црна крвљу натопљена,
Божурови, подигли су главе
На Видовдан јунаштво да славе.
Нема тамо данас оклопника,
Ал је земљи историја тешка.
Памти небо, памти Грачаница
Сва та храбра од јунака лица.
Памти трава што изнова ниче,
Памти зора што изнова свиће.
Цар Лазар је дао завештање
Да се слави оно испаштање.
Видовдан је видео страдање
Остало је српско Јеванђеље,
Остала нам вера у истину,
Храброст, наду и правду небеску.
Voleo sam jednu ženu
Voleo sam lepotu njenu
Dugo,voleo sam je
A,sad više ne…
Voleo sam jednu ženu
Voleo sam osmeh njen
Dugo ljubav bila mi je
Al,sad više nije…
Ljubav naša nestala je
Kao duga posle kiše
I ona mene volela je
Ali ne voli me više…
Rastasmo se jedne noći
Rastanak je tužan bio
Plakala je kao rosa
Ni ja suze nisam krio…
Otišla je svojim putem
Drugim putem otišao sam ja
Nestala je jedna ljubav
Rastala se srca dva…
Voleo sam jednu ženu
Voleo sam sve na njoj
Bila je moja ljubav
Bila je život moj.
ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ
Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.
Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.
И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.
Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.
Sunce sija
U šumi miriše cveće
Moje usne tvoje
Više poljubiti neće…
Cveće cveta
Na livadi raste trava
Mi se rastajemo
A slasno pase krava…
Ptice pevaju
Lagano potok žubori
Ja idem svojim putem
I ti novu stranicu otvori…
Između sumnje i nade
noć me ustaje, prepuštam se
zimskom zavijanju vjetrova
glasovima sudbine što huje
pustopoljinom, jesam li
uronjen u varke ili u
Настави са читањем “NOKTURNO – M. Popović”
Мили сине мој, Узданице моја, надо Мој велики мучениче Велико ти хвала на извешћу да си нам здраво и живо Свој родитељски крст изнећу до краја, као што ти носиш крст овог проклетог века Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт Еј, судбино! Деца су ми проходала између ровова и гробова А потом свадбе, весеља, синови Држимо се за земљу чвршће од пиревине Лелек је прво што памтим, лелек жена, мајки и сестара И испод земље ове одјекују вапаји Кад су звона лупала И црне мараме ко црне заставе и мирис тамјана Велим ја тако, ко за себе, На земљи свако почиње, под земљом век завршава Бори се синко часно да имаш, да би и другоме могао помоћи Ако си поштен, велики си као Бог Ако си непоштен сићушан си као црв Стога никако не смеш да клонеш Уздај се у Бога, Бодри се надом, па да нам се вратиш и да ти нејач одраста у родитељском крилу Да из њега излете к`о из гнезда у бољи живот од овог Како би српство стресло ланце окова Осветниче Косовских јунака За свету Славу у Бој! Боже здравља да се сретнемо и пуним срцем погледамо очи у очи у нашој мајци Србији
