Добродошли!
Noćas ne mogu sa sobom
noćas ne znam tko sam
noćas umirem po ko zna koji put
i ne znam kuda idu izgubljeni.
Noćas nisam ja, odavno nisam ja
moje ja ostalo je tamo
u gradu ukletih duša
u ulici mrtvih pjesnika.
Noćas ne postojim.
Noćas sam sen u aleji
rasutih stihova
nedopjevanih rima
nedovršenih knjiga.
Noćas ne tražim istinu
noćas sam samo bol
nevidljiv trag mastila
epilog na kraju djela.
Noćas ne postojim.
Za dodire tvoje Bogove molim
Znaš li,srećice,koliko te volim
Za usne tvoje molim andjele sve
Da samo jednom osetim tvoje poljupce
Za mali osmeh što krasi ti lice
Moliću sve Božije device…
I sve zvezde moliću ja
Da uživam u lepoti tvoga pogleda
I samo nebo,moliću,znaj
Da mi pokloni tvoj zagrljaj
I od samog meseca tražili na kolenima
Da mi podari san na tvojim grudima
Al,ono što najviše želim za sebe
Tvoju ljubav,moliću od tebe.
Кроз монокл месеца свемир у ноћ зури
Суђаје прати што дочекаше рождество твоје,
а као да намигује, на друго око жмури,
плаши се дана што доноси проклетство боје
•
•
•
Без борбе судбину си у загрљај предала
путнику што ти уз линију живота коначио
У свет очију твојих, иза огледала,
ту земљу чудеса, као у сан сам закорачио.
Јастук од суза, зенице су извезле срмом
Морнар сам што постељом уздаха плови
Поведи ме као звезда јасна пучином црном
и када помислиш да нема наде, за нас се помоли
После олује, када лепа осванеш као зора,
мелем – зраком сунце милује страдала једра
Осмехом јутра у раму слике старог прозора,
кличи химну о љубави и буди бесрамно ведра
Души се прикрада стара жудња за покајем,
усном те поздрављам милостиви спасиоче
Tаласима у пркос бацам сидро и остајем
да браним срећи и болу да заједно кроче
У пепелу времена загрљаји једино зборе
Када сна и спокоја нема – нежности заспале
Венци победа, лицима нашим нека вијоре,
боре што збрасмо кроз живот, као заставе.
čuješ li kako po obroncima
membrana povjetarca
doziva te
nedorečeno šuteći
Rešili Ameri da osvoje svet
Pa poslali razne avione u let
Preleteli avioni sveta pola
Da nanesu ljudima puno bola…
Da bacaju bombe na zemlje daleke
Da uništavaju tudje planine i reke
Da razaraju kuće i zgrade
I razne radosti ljudima da rade…
Rešili Ameri da osvoje svet
I sve zemlje daleke
Pa poslali mornaricu i brodove
I u njima rakete…
Rešili Ameri da bombarduju
Ljude i nevinu decu
I da svima zamrznu krv u srcu
Rešili da budu gospodari svega i svačega
I da budu moćniji od Boga…
Ali ne ide to baš tako lako
Sa tim se ne slaže baš svako
Rusi,Iranci,i narodi kine
Žele da se američka dominacija prekine…
Rešili Ameri da osvoje svet
Al,to su hteli i Hitler i Turci
I razni bolesnici,i budale svakojake
Al ni jedan od njih nikada nije
Smeo da udari na jake…
I Ameri biju samo male i slabe
Na velike i jake ne smeju da krenu
Oni su robijaši bez nacije,prokleti bili
I prave Amerikance,Indijance su pobili…
Kao američka nacija oni ne postoje
I treba neko na put da im stane
Da tu marvu pošalje na robiju
Ovo bezobrazno ubijanje mora da prestane.
Када су бездушници лажну ми наду дали
„утешном” речју неком која судбину мења,
спознах да овај данак, тужни и посустали
кап је воде у мору бескрајних искушења.
Страше ме повечерјем где невидљиве сене
у полутами плешу, ко’да ми неме слуте
казну изгнанством дугим, па снове изгубљене
мамим, док неким новим увеле љубим скуте.
Весници туге,зашто тишином таме крње
китите простор ока тим бесмисленим рухом
у трену када ходим стазом ком ниче трње
згажен као опушак свих босоногих духом?
Злотворим с тајном ноћи несташно класје пољем
због худе игре срца,јер ме румења плаше.
Мамим дах појутарје надајући се бољем
дану у ком, тихнуће чемер из пуне чаше.
Песма у инат бесмислу
Немам ја ту моћ да плачем и јецам
ја сам од оних што ћутећи ходе
Понекад у сну истину осећам
пустим да ме туђе ране воде
Нисам ја од оних што олако плану
што са једном речи човека убију
Мене људски јади умеју да гану
да ме попут мајке рукама привију
Нисам ја од оних што очима једу
што у једном дану сто пута слажу
Умем да препознам и духовну беду
и да кажем отворено људима кад лажу
Ја сам од оних који отварају врата
Сунцу и светлу, заборављајући на таму
Ја имам способност ретку
умем да обрадујем себе саму
Разговарам са ретким птицама
дрвећем, цвећем
Разливам злато по неукротивим рекама
и поносим се тим умећем
Ја волим кад срећа обасја људе
и оплемени њихове животе
Не желим ником тужне тренутке
човек је биће невиђене лепоте
Небо је раскошно са безброј боја
топло уточиште за све птице
Свака од њих може бити твоја
само човек уме да промени лице
Настави са читањем “Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало”
Morao sam osvojiti tvoju trvđavu, ne pitajući za cenu
na način, kako je Odisej osvojio Troju.
Samo je trebalo čekati, dovoljno dugo
Spremio sam ti i danajske darove,
koje ne možeš odbiti.
Koji će ti dobro doći na tvom putu inicijacije
Trojanskog konja, samo prosleđujem
zbog tebe mi je dat, privremeno
na čuvanje.
(Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu.)
Лидија Бајкић je рођена је 22.04.1982. године у Крушевцу. Средњу медицинску школу завршила је у Крушевцу, а Високу медицинску школу струковних студија завршила је у Ћуприји. Ради у Дому здравља у Ћићевцу. Живи у Град Сталаћу. Ово је њена прва збирка поезије. Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу имало је ту част да објави прву књигу пoeзије Лидије Бајкић под називом “ДА НИЈЕ TЕБЕ”. Књига је сад пред Вама, лепо дизајнирана и упакована и имаће своју судбину. Знам да ће пре свега квалитет Лидијине поезије освојити Ваша срца и допрети до Вас, јер:
Читаће се моје песме
Када туга срцем влада
Оно што срце рећи не сме
Док се буди свака нада.
ДА НИЈЕ ТЕБЕ
Да није тебе и Сунце би другачије сјало
Сви би жалили ту судбину клету
Шта је љубав не би се знало
Не би било ничега на овоме свету.
Да није тебе не би било смеха
Не би било ни дивног пролећног дана
На све стране би само било греха
А на души би с е отворила рана.
Да тебе нема не би било среће
Ни осмеха што ти лице краси
Ни љубави не би било веће
Било би само туге која се не гаси.
Да тебе нема не би било мрака
Као у неком царству владала би туга
Не би било ни најлепшег Сунчевог зрака
Не би ни све боје имала дуга.
Да тебе нема и свет би изгубио сврху
Не би било океана, река, планина и мора
Ни један брод не би имао сигурну луку
Не би никада свитала најлепша зора.
И ништа без тебе не би имало смисла
И мој живот би лагано почео да вене
Ни моја љубав не би била иста
Да тебе нема не би било ни мене.
Настави са читањем “Нове књиге – “ДА НИЈЕ ТЕБЕ” – Лидија Бајкић”