Безименом ветру, пољупце с дланова, зар ћеш да даш?
Са усана твојих научих све што о љубави знам.
Речи за тугу, у Књигу чежњи, словима од пепела ткаш
к`о сенке сећања на путу повратка у бесани дан.
Чекај ме на последњој страници да ослушнем шапутање
у бајку гласом упреденим, како ти срце куца успаванку.
Проговараш у сну, болнијим од сваког крика, ћутањем
Корацима кише сузе полазе на дуго своје ходочашће
На крилима тишине Ти ми се увек прикрадаш ноћу
и лажеш кад кажеш да си залутала у моју самоћу.
Освит ме затиче у кошмару у ком си да постојиш крила.
Иза очних капака, на граници веровања, наду плетем
у незамисливих живота исти венац. Јеси ли сан уснила
преко спаљених мостова бежиш у нади да те сретнем?
Док жудно удишемо једно друго душа ти моја замку спрема
пламеном љубави, јер ако одеш неће имати ко да ме спаси
Звер бола влада, а ја хоћу да живим, баш тамо где ме нема.
Свако ме сећање води у наручје среће из кога ћу ватру украсти
На крилима тишине ја ти се увек прикрадам ноћу
и лажем кад кажем да сам залутао у твоју самоћу
haiku 12 – M. Popović
Šûmē pahulje,
prtina šuti. Spava
raskoš bjeline.
NAJJEDNOSTAVNIJA ODLUKA
Ovo je priča o detetu koje dane provodi na ulici. Leti je boso, zimi u širokim, gumernim cipelama. Odeću ne menja ni nedeljno. Jedino što, opet, leti nosi izbledelu majicu i pantalone do kolena, a zimi, preko toga navuće dugi kaputić. Posmatram ga kao uhoda. Zbog njega obilazim grad svakodnevno. Stalno krećem da mu pružim koji dinar ili odvedem negde i kupim garderobu. Uvek me u tome zaustavi nevinim pogledom: “Još nisi odlučila da li hoćeš?”
МИРИС БОЖУРА – Љубодраг Обрадовић
| *МИРИС БОЖУРА
Пусто је Косово поље, Божури више не цветају, Отишли су, прогнаници многи, Слобода се данас чини далека, Не миришу више божури, © Љубодраг Обрадовић |
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Низ Косово поље звоне звона! На свест и савест пуштају дим, И звоне звона! Успаване да разбуде! И звоне звона! Буди се Европо! Низ Косово Поље бију дамари… © Љубодраг Обрадовић |
*Књига је добила наслов по песми МИРИС БОЖУРА коју сам написао специјално за отварање галерије *МИЛИЋА од МАЧВЕ* – КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ (уместо говора) и тада је (14.10.2008. године) први пут прочитана. Ради илустрације, погледајте неколико слика са отварања галерије и прочитајте неколико реченица које сам тада изговорио, као и рецензије за ову књигу које су написали : Вида Ненедић, Мр Предраг Јашовић и Елеонора Лутхандер.
VENECIJA ZAUVIJEK – M. Popović
Pođi do tog golog trga
Po mrtvom lišću potonulom
U vlažne oktobarske tragove
U jesenji zagrljaj katedrale
Pođi još diše tišina vjetra
U čempresima
Oko kamenih stubova
I usamljenog zvonika na trgu
Što dotiču nebo sredozemlja
ОБЕЋАО САМ … – Никола Карастојковић
ОБЕЋАО САМ
Обећао сам али ево сада кршим обећање.
Заклео се да никада више нећу писати ни више, ни мање
Заклео се али ипак заклетву кршим.
Сетих се оних лепих дана што дођу ми често.
Сетим се нас и оно наше место.
Заклео се јесам али како заклетву да држим?
Како када ми мисао сада срце као муња пржи.
Заборавим на тренутак да нисам за тебе.
Помислим, Боже зашто ми срце све више зебе?
Дај ми бар мира малчице, мало.
Дај ми до чега баш ми је стало.
Мучим се још јер срећем их много, мучим себе јер сањам се с тобом.
Многе ми дођу, многе и прођу.
Ја сам им сада једна станица од многих, корпа за ђубре и прљаве ствари.
Ал једно ме држи, једно наду даје.
Од оне вечери сам решио ничега више нећу да се кајем.
Нека их, нека дођу.
Нека их и нека поред мене као поред споменика прођу.
Нека их, нека виде шта све губе.
Нека их нека се сами себе стиде.
КРАДЕТЕ НАМ – Јасмина Димитријевић, Србија
КРАДЕТЕ НАМ
Из мртвог тела крадете нам живот,
Са немих усана украли сте нам глас
Из непца зубала ваде нам зубе
Да не гребемо чупају и нокте нам краду.
Из празне душе краду нам срца
Из главе мозак па оста празна
Па докле крадете у пи…..
У питању смо ми!
У материну да се вратите и поново крадете
Огулисте нам кожу и крадете месо!
А самар жуља и жуља….
А ми ко гуља.
Без живота, без вида, без зуба и гласа,
Без ноктију, без мозга и срца!
А душа грца и вапи,
Не крадите наду
Не крадите нам воду да сечемо вене
Па да истечемо и да нас нема.
Крадете нам дан, јаву и сан,
Кости нам крадете да гроба нема
Да белог не оста,
Па докле? Па доста!
Па ништа не оста,
Само гуља ко руља…
И торови,
А вама светло и дворови.
Настави са читањем “КРАДЕТЕ НАМ – Јасмина Димитријевић, Србија”
РАСТАНАК – Душан Комазец
Усахла је река.
Ни птица пој не чује се више.
Само су погледи суморни и свели,
Јер тихо,тихо цвет најлепши вене.
Прекрила је небо копрена од таме.
Погледи тужни лутају видиком.
Осећамо да те нема више,
да с тобом нестају оне луде игре
што их је младост носила са собом.
Немојте ништа говорити сада,
јер ни једне усне прозборити неће
жаром, који само имала је она.
О како је лепа у колевци вечној!
Зар све је истина? Зар те нема више?
Збогом,збогом сада мој прелепи друже.
Из очију тужних небо просу кише.
SAMO MI DAJ ZNAK
Dobri moj Andjele mili,
U ovim tugama nesrećnih naroda
Puno je lomova i nestvarnih tragova,
Nečastivih sila što nama se svete
Za grehove drugih, za lažne reči;
Nama iskrenim, veoma običnim,
Ljudima srca puno što pate.
A ja onda,
Planine rušim golim rukama,
Pokušavam istinu negde da nadjem
Al’ ne uspevam i nemam snage.
Planine velike a puta nema,
Pa svetlo onda me drži tvoje
Zvezde što sija i danju i noću,
Put pokazuje, al’ ne razumem
Kuda dalje da idemo mi,
Tvoji oduvek ponizni svi.
Samo mi daj znak,
Svim zalutalim ja preneću,
Skupa da idemo u izbavljenje,
Radost da vlada na pravdi Boga,
Čovečnost prava, tragova tvoga,
Samo mir da zavlada,
Samo mi prenesi znanje,
Tome te molim ja.
A ja onda,
Kad nemam korak, daj Andjele znak,
Čekam na proplanku planine sveta
Gde retko iskrena ljubav cveta.
A ja onda,
Čekam tvoj savet, put, to znaš, nije lak,
Ovako tužan, sa nadom u sutra,
Čekam tvoj znak.
A ja onda,
A ja…
:::posvećeno: TOŠE PROESKI, naš Beli Anđeo:::
(Bgd, 12.sept.2021.)
Хероји НОБ-а у књижевним делима – “Далеко је сунце” Добрице Ћосића
Љубодраг Обрадовић
У својим старим папирима пронашо сам овај писмени задатак из српског језика из 1970. године. Прочитајте, можда Вам се допадне!
Добрицa Ћосић – Далеко је сунце, Хероји НОБ-а у књижевним делима
Ноћ је зимска, дуга, хладна и тиха. Месец као авет виси на огромном, сивом небу, које се у даљини спаја са белим слеђеним снегом.
Тишина је обавила целу моравску долину. Једино петлови из удаљених села ремете шапат партизанског одреда који се сместио на обали Мораве и чека уговорени знак за прелазак на другу страну реке. Све делује некако сабласно, аветињски; и борци и воденица и скела и стари усамљени брест на оближњем брежуљку… И тополе, па чак и сама Морава, која лењо лелуја испод поприлично дебелог леда.
Ишчекивање виси у ваздуху. Борци нервозно трљају промрзле руке и врте главама. Нешто није у реду. Морава се ноћас мора прећи, а курира нема. Ноћ одмиче полако са месецом који, не интересујући се ни за шта, неосетни клизи ка новом дану.
– Не ваља ништа, не ваља ништа, дошаптавају се промрзли партизани, издвојени по мањим групама. Морава се мора прећи, а могућности су минималне. Скела је на супротној страни реке, чамци не постоје, а пливање је, због леда и хладноће, немогуће.
Али нешто се мора измислити, није ваљда та река, што хучи ту под ледом, јача од целог одреда. Нешто се мора урадити, неко решење мора да постоји. Курира нема. Време тече исто као и Морава, споро. Борци се јеже, сад већ и од напетости. Петлови у даљини, опомињу на опасност која у тим селима спава. Стварно, нешто се мора учинити и то што пре. Одмах! За сат времена ће бити касно.
И тад, кад се одлучивало о судбини одреда, кад се радило о бити или не бити одреда, појавио се Вук. Рекао је једноставно: Другови, ја знам решење.
Сви су занемели. Групе су се сјединиле у једну целину, разговор је престао, Морава се утишала. Сви су гледали само Вука и чекали шта ће он рећи.
Не, он није говорио. Он је корачао, гордо, према Морави. На обали је застао, погледао у Мораву, погледао своје другове, а затим у своје руке. Пошао је. У почетку је све ишло лако. Брзим замасима је грабио преко челичног ужета, које служи за кретање скеле према другој обали. У његовим рукама сад је цео одред. Од његове издржљивости и спретности сад све зависи…
Док тако виси над Моравом сећа се свега, целе своје прошлости, куће, своје породице, свог детињства. А снага почиње полако да га издаје, полако да отиче из набреклих мишића, попут воде испод њега. Прсти се лепе за челик. Он ништа не осећа. Ни бол, ни хладноћу, ни Мораву. Осећа само уплашено дисање, уплашене погледе целог одреда, који га бодри да истраје.
Настави са читањем “Хероји НОБ-а у књижевним делима – “Далеко је сунце” Добрице Ћосића”