ИГРА БЕЗ ПРАВИЛА
Да могу да бирам сузу бих што тече низ румени образ,
лудо неспретни сањиви пораз
и онај наивни осмех бесан,
а, ходник за обоје сувише тесан.
Не, није то сан био,
збиља је била сувише јасна,
ти си имао очи лептира,
шармер који плени речима,
душа је летела па и друге лeчила…
Бистрином пролећног неба,
били смо оазе и путокази,
знакови крај пута другима
с, незнањем питка река људима,
док журе по магловитој стази…
Одушевљени смо били јутрима
трчали за тајнама ветрова,
чудили се жустрим расправама,
разговарали немуштим језиком сатима,
ех, та времена, када би се вратила!!!
Сада када помислим,
ниси ни свратио до оне липе
где су урезана два наша срца,
а, птице певају баш о нама,
сваког пролећа од раног јутра…
Ако и јеси, нисмо се срели,
јер била сам другог пролећа ја,
знам да си шармер што плени осмехом,
а, твоја верна грлица та,
срећна је јер коначно зна,
да је добила у игри без правила…
© Миладиновић Сандра
Visits: 50
Today: 0
Total: 1790279
