Безименом ветру, пољупце с дланова, зар ћеш да даш?
Са усана твојих научих све што о љубави знам.
Речи за тугу, у Књигу чежњи, словима од пепела ткаш
к`о сенке сећања на путу повратка у бесани дан.
Чекај ме на последњој страници да ослушнем шапутање
у бајку гласом упреденим, како ти срце куца успаванку.
Проговараш у сну, болнијим од сваког крика, ћутањем
Корацима кише сузе полазе на дуго своје ходочашће
На крилима тишине Ти ми се увек прикрадаш ноћу
и лажеш кад кажеш да си залутала у моју самоћу.
Освит ме затиче у кошмару у ком си да постојиш крила.
Иза очних капака, на граници веровања, наду плетем
у незамисливих живота исти венац. Јеси ли сан уснила
преко спаљених мостова бежиш у нади да те сретнем?
Док жудно удишемо једно друго душа ти моја замку спрема
пламеном љубави, јер ако одеш неће имати ко да ме спаси
Звер бола влада, а ја хоћу да живим, баш тамо где ме нема.
Свако ме сећање води у наручје среће из кога ћу ватру украсти
На крилима тишине ја ти се увек прикрадам ноћу
и лажем кад кажем да сам залутао у твоју самоћу
Ноћ, Ти и ја
(Прочитано: 41 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.376 пута)