КИШНА ВИЗИЈА – Ненад Живковић SkySeeker

КИШНА ВИЗИЈА

Гледао сам како под теретом кише
Успеваш да лебдиш на сребрној трави
Пружала си руке све више и више
Јахала си коња препланула, нага
Небо се над главом безобразно плави
Природа ти сама отвара сва блага
Зовеш ме да будем на олтару први
Кога ћеш да јашеш из женскога хира
Да л’ си стварно жена амазонске крви
Ил’ си залутала из временског вира.

Коса ти је мокра, слепљена уз тело
А капљице кише низ камено лице
Горело ти тело огњем узаврело
Силазиш са коња, бацаш ме на траву
У препоне снажно бијеш немилице
Раздиреш утробу, продиреш у главу
Просипам се болно, ти надмоћно стојиш
Окрећеш ми леђа, ка коњу си пошла
Што те више гледам све мање постојиш
Враћаш се у време из којег си дошла.

© Ненад Живковић SkySeeker

 

 

СЕЛО – ГРАД – Милан Перишић

СЕЛО – ГРАД

Док у граду сви се гуше,
И врло се тешко дише,
У селу се боје суше,
Молећи се за кап кише!

Ауспуси много пуше,
Семафори време троше,
Док у селу мирне душе,
Ја не видим ништа лоше.

Нервозни у граду људи,
Ни здраво ти неће рећи,
У селу те цвркут буди,
Пуцкетање топле пећи.

Док изрека она стара,
Село хвали у град бежи,
А у граду нема пара,
Јер порезник стално режи!

Није лако ни у селу,
Посејати, род убрати,
А у граду плату целу,
За дажбине мораш дати.

Али живот није бајка,
Ни у граду, ни у селу,
Увек фрка, увек хајка,
И у раду и на делу.

Можда негде и постоји,
Бољи живот за све људе,
Кад га добар кројач скроји,
други га не осуде!

Настави са читањем “СЕЛО – ГРАД – Милан Перишић”

КАДА ЗАСПИМ – Ања Жигмановић


КАДА ЗАСПИМ

Када заспим ја сањам
два срца што складно куцају,
по постељи уморно да трагам,
да гладне усне страшћу пуцају,

и улице мирисом обојене топлим,
том се каменом сивилу надам.
У таласу се мора зеленог цаклим,
зато сам ја будна кад сањам.

Настави са читањем “КАДА ЗАСПИМ – Ања Жигмановић”

СНОВИЂЕЊЕ- Душан Комазец

Видовита слутња неког новог доба
кроз прозоре хрли уснулог Балкана.
Вапаје безнађе хоће да испроба
заруђеним снима у смирају дана.

Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити,
невидљиве оку, скривене у тами
знају, с појутарјем овде нећеш бити.

Заборавио сам свађе и инате
у тренутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког тишине прате.
Од бола се срце само скаменило.

Због жуборног срца ход по танкој жици
у зачетку сам се од себе уплатни,
а пут којим ходе свеци и грешници
раздвоји се. Мени оста онај блатни.

Мост прилике нисам саградио часно
за ону ка којој хрле мисли врле.
Пуцају потпорњи, јаучу безгласно
док од мене беже чежње неумрле.

Наоружан зубом времена и бола
мамим појутарје руменилу бледом
да разигра жубор срца, што до пола
немиром трепери, пола је под ледом.

А када предели тог немира клону
пред свим налетима тужних силуета,
целиваћу нежно, к’о свету икону
сећање на занос прохујалог света.

ОНА – Градимир Карајовић

ОНА

Очију тиркизних
небесно плавих
у просјају топазном
зеленом
Говоре тајне уздржане,
два ока, мирна
два камена сафирна

На портрету, у плавом,
само очи гледао сам њене
красоте несуђене
Она, као фатаморгана
чаробна, постала је јава
оваплоћена, кад је израсла
из пустиње заборава.

Извесћу те једном
на пучину мојих љубави
да видим колики је газ
твоје бродице.

Под пуним једрима
све до хоризонта
иза кога се радују зоре,
да бродимо.
Тамо ћеш сагледати
моја сидришта.

Настави са читањем “ОНА – Градимир Карајовић”

ODA ŽENI – Ljiljana Tamburić

ODA ŽENI

Sva sunca svemira obasjaše Boga
A on među njima zapazi Danicu
Ništa lepše do tad ne vide od toga..
Čoveka već beše stvorio od sebe
I telo i lice dade mu od svoga
Ali tada reši… da mu stvori ženu…

Izvadi čoveku prvo meko rebro
Zajedno sa mesom i krvlju crvenom
Ostavi mu ranu večno otvorenu…
A od kosti sklesa malo divno telo
Lepotu što ume snazi da prkosi
Požudu i želju medom prelivenu.

Ostavi je bezimenu i golu u raju
Da krasotom seni drveće i ptice
Ženi od početka ne svide se tamo
U njoj se probudiše mnoge pitalice
Htede da postane kakvu je sad znamo
Da caruje umom i snagom lavice

Gde si pošla ženo, čovekovo rebro?
Mesto ti je bilo – polovina puta
između muškosti i junačkog srca.
Postaješ Dalila kojoj se grob ne zna
U tebi još bilo od Adama kuca
Za tobom se zatvorila od Edena reza.

Настави са читањем “ODA ŽENI – Ljiljana Tamburić”

KAD MASKE PADNU Ljiljana Tamburić

Kad maske padnu

Čudna je ljudska sudbina huda
U svima nama po dvorska luda
Što smešno hoda, kićankom klima
mirno se na ” ludo” odaziva…

Na svima nama stotinu lica
Poput zverinja il’ poput ptica
Nekad su meka k’o rep od zeca
Nekad blažena k’o lica sveca

Mnogo smo puta od zloga gori
Zatamnili bi svitanje zori
Iz inata bi u bezdan pali
I ne bi priznali da smo mali

Putevi čudni vode nas svuda
Nečiji prav je, nekom krivuda
Onom što pati duša je čista
U nadmenoga ne vredi ništa

Naizgled lepo, pod opnom trulo,
Drugo, ti ničim, probudi čulo
Tek kad zagrebeš, masku podereš
Možeš suštinu da razabereš

U toj suštini istina leži
Svako od sebe samoga beži
Tuđe vrline na sebe prima
Licemerno se ponosi njima.

Zašto, kad svako posebnost ima
Klica dobrote čeka u zlima
Kad nismo isti tek tad’ smo svoji
Zašto se svako sam sebe boji

Zaigramo se… Bacamo karte
Hajde da danas padnu nam maske
Kraj i početak isti je svima
Ali između…svak’ svoje ima

Povucimo se u svoje biće
Osmehnimo se na svoje lice
Zenice naše nisu ni slične
Zašto bi duše bile dvolične…

Ljiljana Tamburić

ULICA

ovo je pesma o
ljudima koji
prolaze mojom
ulicom
jedan je pljunuo
drugi bacio opušak
treći je pao
– zgrožen već viđenim
a možda se
samo okliznuo
pokušavajući da pročita
zgužvanu stranicu o
Aristotelu
sletelu ni od kuda
a
natopljenu izlučevinama
opojnog smrada grupe
prethodnih prolaznika
ko bi to znao…?
trudim se
pratim
deo sam čovečanstva
na meni je
previše ozbiljan
ali
dragoceni zadatak
civilizacija se mora izdići nad sobom
i tada skočiti strmoglavo
e
to analiziram
đavo me odneo

Еве ги па – Зоран Јовановић

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Поштовани пријатељи,

Да није било вас и вашег интересовања за оваквим причицама, вероватно не би било ни наставка књиге „Вика ми Лејка“.

Коментари које сте писали на друштвеним мрежама, после читања наших догодовштина, навеле су ме да и те причице сложим у књигу занимљивог наслова, написану лесковачким дијалектом, Еве ги па, што би преведено требало да значи – ево их опет, ево их поново, или у складу са насловом једне давнашње домаће серије – Повратак Отписаних.

У време кад осмех постаје све скупљи, надам се да ћете се током читања ових причица бар једном насмејати, што ће уједно и бити потврда да је наша кафанска дружења стварно требало ставити у корице књиге.

Инспирацију за писање причица налазио сам у стварном све-ту, међу обичним људима, у новинским насловима, политичким дешавањима, коментарима које људи пишу на друштвеним мрежама и сличним стварима, покушавајући да из њих извучем само оно што може да насмеје читаоце, играјући на карту да је смех гарантован – ако то напишем на дијалекту.

Добро дошли на место где бар на кратко можете да заборавите на све остало.

Лејка и ја, чекамо вас између редова.

Зоран Јовановић

1.

– Зоћо, мајке му га, никако да се видимо – вика ми Лејка.
– Па кад те нема – викам ја. – Куде се зацепујеш кад неси у кафану.
– Ееј, еве раним свињче и чувам голуби.
– Ма, откуд сад свињче и голуби. Шћев ти голуби кад се не разумеш у њи?!
– Даде ми човек! Вика летив пуно, да изводим од њих па да се такмичим догодине.
– Аха. А свињче?
– Е, њега ми наплати. Вика, боље летив ако има и свињче.
– Можда – викам ја – ако једев концентрат поред свињче.
– Не, бре, Зоћо. Не разумеш се ти. Кад треба летив, закољеш свињче, да замезив другари кад дођев да судив такмичење.
– Е, Лејке, не разумеш ти. Ако летив сас заклано свињче, сас јагње на ражањ рекорди постављав – смејем се ја на будалу.
Тер по тер, у зајебанцију, он се нешто досети: – Видеја ли си, Зоћо, како Лека Траилов турио таштину слику на капију?
– Коj бре? – чудим се ја – Што па ташту, толко ли убава?
– Како бре, коj бре? П’л Лека Траилов, онај општинcки курир. Таштину слику турија, да плаши гости да не му у-легнев у авлију. Неје змија – вика – ал исто му дође почим и ташта је неки акреп.  Ех, живот му јебем, куде се сети. И куде ме подсети!
Видим ја ће падне сликање куде ташту. Мислим се, турио би ја и таста на слику, него ме стра да не се здавив, па ице-пив слику. И, док ја такој бијем главу како се таст и ташта апев на слику, он ће па: – Него, Зоћо, да ти рекнем нешто. Размислија сам се и укапираја сам што ми је пропала љубав с Мицку?
– Знам. Нашла бољег – викам ја.
– Не, брате. Несам успеја да ву дирнем душу.
– Уууу, куде не. Ти си па Фројд, брате, кад нешто одвалиш.
– Јес, батице, тражила је да ву дирнем душу….а ја, слепац, од деколте даље ни макац.
Настави са читањем “Еве ги па – Зоран Јовановић”