KРОЗ МРКЛИНЕ
Није изненађење што Чедо Недељковић писац старије генерације на српској литерарној сцени пише свој најновији роман ,,ПОКАЈАЊЕ“.
Описујући окружење у недоба у којем се отимамо разноликом, ружном он у фокус ставља љубав кроз призму аморалног, када је мало у друштвеним превирањима остало егзистенцијално нормалног. Позабавивши се овом не радосном темом аутор приказује корелацију између мушкарца и жене у лавиринту безизлазу, узимајући пример амбициозног универзитетског професора, али истовремено и надареног Арсена Мутића у којем вешто гради лик који осим каријере користи углед и шарм, не би ли се допао женском свету, приказујући се потезима које повлачи у различитим приликама женскарошом који жене препознаје пежоративно речено као јефтину робу. Писац се интимно с горчином противи постојећим стањем у друштву, он жали, скреће читаоцу пажњу на трагику тренутка којег имамо као реалност. Главном јунаку романа Мутићу чије презиме има асоцирајући призвук човека мутиводе приступа аналитички детаљно, проничући у његову психичку раван као што чини универзално са свим ликовима.Он списатељски тежи, инклинира ка хуманим вредностима.
Између супружника Арсена Мутића и Бисе две дијаметралне личности у карактерном смислу па и у духовном, дешава се спој или судар супротности, врлина и мана, различитих поимања, погледа и животних стремљења. Бису аутор прати у лику жене необичне снаге, прагматичне у животним трвењима. Она је репрезент старинских назора, модернa тамо где је заиста неопходно, док Арсен спада у мушкарца који од емотивно људског као да и не поседује значајно много. Интелектуално супериоран његов кредо је бити неприкосновен, на послу наглашено амбициозан, професионално значајна, виђена појава, на приватном плану он огољено без зазора наступа ускогрудо, жене користи као марамице за једнократну употребу, рецке у свом памјатнику како театрално назива свеукупан скор жена са којима је био у интимној вези. Биса законита супруга сазнаје знатно касније за мужевљеву прељубу случајно, али је спремна да опрости јер види виши циљ, док Франка која се појављује као хетера, часна сестра са којом надобудни Арсен има стицајем необичних животних околности однос , емотивна и свесна духовног краха исповеда унутрашњу борбу са самом собом, са својом савешћу и околином, резигнирана на све што јој се десило, са осећајем перманентне кривице. Роман интригира као ризница дешавања, својеврсна је апотеоза вредносном људском, као
школска лекција, као едукативно штиво, поседује снагу теоријског уопштавања. У другом делу помана интересантна је динамика догађања, појава необичног сучељавања двеју супарница, сестре Франке и Бисе, Арсена и Франке, деце Андреја и Аните. Истина која надилази животно тривијално, садашње нехумано које доноси време, у друштву у коме је промискуитет постаје легитиман стил, начин живота , биготног, анималног пражњења. Двојица Арсенових другова, потврђених интелектуалаца, различитих професија и животних судбина отварају фабулу романа ка неизвесном, непознатом, дајући Арсену сериозне савете апропо његових излета, којег персонално поштују као вредност. Повезани животом, дружењем они ипак уважавају свог друга, философа по вокацији. У тренутку наглог сусрета, деловало је да ће бити по природи фрустрирајући, Франке са Арсеном којег она животом цело време покушава пронаћи, Франкина узнемиреност се напокон смирује. Од неизлечиве болести Франка напослетку умире али са битним сазнањем да је ћерка Анита сада у сигурним рукама. У овом несвакидашњем роману току по свим релевантним значајкама отвара се круг заплета када је у питању жена, њена изнимност, интимност, љубав, љубавни бол,чежња, несрећа и на крају смрт. Садржајем, избором ликова ,тематиком и разрешењем ово до финеса занимљиво дело упућује на аутора који итекако познаје занат и као такав се сврстава у значајна имена српске савремене прозе. Дело је занимљиво до самог краја, пажњом плени од почетка, отварајући и затварајући различите дилеме, књизи се враћамо као звезда ведром небу. ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ЛАЈТ МОТИВ ОВОГ РОМАНА. ЕПИЛОГ, КОЈИ НЕ ОСТАВЉА ЧИТОЦА РАВНОДУШНИМ, ВИШЕ ГА ОРИГИНАЛНОШЋУ ЧИНИ ГАНУТИМ. Пишчев стил је смирен дотеран препун многих запажања, при томе психолошки иновативан. ,,ПОКАЈАЊЕ је роман пут тражења оних вредности без којих би живот био бизаран.
© Андреја Ђ. Врањеш
09.12.2021. године,
У Сремској Митровици
