Добродошли!
Зоре дочекујем срећан.
Црне мисли по глави ми се вуку целу ноћ,
муче ме и сатиру.
Живим као да не живим,
корачам као да сам мртав.
Од муке палим цигарету на цигарету,
ракију пијем као воду.
Претерујем,
али овако више не иде.
Све што знам , не знам.
Истину од мене крију.
Болну.
Али истину.
Улази у живот, урнише,
руши моје снове.
Све што сам сањао, више не сањам.
Све што сам желео, више не желим.
Само тишину.
Она је мир душе.
Она је сведок
истине која боли,
све нас
Земљо Душанова све од Дунава
До Јадранског и Егејског мора,
Милосница Света Манастирска,
Круно златна у сред царског двора,
Витешки пламен до града Коринта
Гдје се љубе Егеј и Јонски таласи
Мирише планински вијенац Геранија,
Задужбино Светих арханђела красних.
Заливена крвљу, земљо Југовића
Кнеза Лазе, и Косанчић Ивана,
Топлице Милана, Милош Обилића,
Кад се на те сручи сила непозвана.
Дуго си чекала зору да ти сване
У прољеће рано када бехар цвјета,
Устанци и буне уз Тополске руке
Огњем отјераше душманина клета.
Згажене божуре дигоше до сунца,
Завијори слава Српских мученика,
Костију расутих невиђеног пакла,
Земљо Православна, огњу побједника.
Али злотвори ти не дадоше мира
Зло удари опет на твоја огњишта,
Да се сажеже и у крв све створи,
Да твоју дјецу шаљу на стратишта.
И опет ко феникс из гробова ниче
Преживјела нада, твоје Васкрснуће
Изашла си рањена, болна али већа,
Бљесак топлог сунца у рано свануће.
Тек с вечери кад се облак спусти
Ко бездан дубоки на наивна плећа,
На твоју дјецу гром и муње шаље,
Милост ти бјеше клетва и несрећа.
Почеше отимати парче по парче
Превјери, превратници и злице,
Све док не постаде велики комад
У коме не царује ни цвркут птице.
Ту су градови душа под земљом,
На земљи споменици поломљени,
Рођена земљо, ни мира, ни спокоја,
мртви још једном умиру усмљени.
Кад ћемо, невесела, полетјети опет,
Изнад твојих отетих брда и долина,
Да опет ореолом части крунишемо
Мјесто гдје не столује бол и горчина.
Једнога ћеш дана збацити ланце,
Господства старог вратити сјај,
Пред иконостасом се Богу молити
Да нас златним жезлом вратиш у рај.
Zbunjena, uplašena,
ranjena, sama,
osećaj koji ne bih da pamtim.
Ništa što gubim — ne bih da patim.
Klizim kroz vreme, lažem sebe
da vidim dalje — a nema ničeg.
Ništa ne vidim… i toga se stidim.
Iskrice tamne u mojoj sumnji,
želja se budi pred mojom tugom.
Ništa ne osećam — zbir je nula,
na dugme gasim svoja sva čula.
Postajem niko — i napokon sanjam,
sve crne rupe tami poklanjam.
Sanjam da u njih i sama tonem,
sebe tihoj nemoći zauvek poklanjam.
Играмо се са душама умрлих ратних другова
Са свим недореченим,
изгубљеним, оплаканим судбинама,
сирово упрљаним крвљу,
а окупаним у медовини
старих Словена.
Ратника светлих,
не прљавих од блата,
образа румених од плача,
а не од шамара црне судбине.
Заливени у праскозорје
невидљиве истине,
што сабира сапатнике
у смрти и у животу.
Плачем за њима
погледом упртим у небо,
где облаци језде
окупани сунцем,
у свечаним кошуљама
и плавим панталонама,
џепова препуних
гуменних бомбона
Под окриљем тмине,
распета у ноћи.
Устрептало бринем
дал’ ће освит доћи.
Пуцкетају наде,
варнице се дижу.
Звиждуци из таме
проламају, стижу.
Дах за дахом, горак,
олује су крепке.
Јасно чујем помрак
муњевите сенке.
Подрхтава стаза,
зарежало куче.
Пуцам од очаја,
невреме док туче.
Пламен небески сијева свуда,
Ни даха, ни звука, босоног пук.
Колоне избјеглица ко зна куда
Крећу без страха, злослутни мук.
Опет је у мајке уз облак дима
Кћерку убила челична птица,
Сина јединца кроз пусто поље
Проклетом руком згоди хаубица.
Тенкови газе, пред собом косе
Изрешетане душе леже уз пут,
Док једна мала ручица у грчу,
Тек умрлу мајку вуче за скут.
Звјериње гони, урличе кличе,
Поново ближњега крвави пир,
Јасеновачке кости проклињу,
Наивност, опрост и лажни мир.
У запећку свог живота чекам мало животне среће.
Туга узима маха.
Уздаси и сузе праве ми друштво.
Ја полако копним.
Чекајући живот да дође
на наплату , крив сам
Не једем. Не спавам.
Патим.
Јутра дочекујем будан,
уста сува од бола.
Кроз прозор погледом пратим једног лептира.
Његов лет буди ми наду,
трачак осмеха,
искру живота на мојим уснама.
Мами погледе
уморне од плача,
заборављених наших митова,
свих срећно омамљених
душевних болесника
наших усраних живота.
Опрост је ипак тежак
Када се чека
НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ
Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.
Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.
Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.
Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.
Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.
Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.
Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.
Драгојло Јовић
Мирисом опојним јутро ме буди,
чистим ваздухом шири ми груди.
Зелена трава, цвеће шарено,
двориште јутарњом росом умивено.
Шири се мирис пркоса и лала,
нарциси жути оаза мира мала.
Воће процвало, крушка, дуња и трешња,
сваки се цветак својом бојом смешка.
Маче мало, црно-бело,
се на врх дрвета попело.
Његова радост и велика срећа,
горе-доле пут дрвећа.
По цвећу слећу раздрагани лептири,
опојан мирис ружа се шири.
Буди се душа раздрагана и срећна,
има ли ишта лепше од пролећа.
(C) Вера Шабић
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.