Добродошли!
Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.
Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.
Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.
Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.
КАД ЉУБАВ ОДЛАЗИ
Може ли се заджати љубав
Када цури као песак између прстију
Као вода која нађе пут кроз стене
Као ваздух што шишти из балона
Као ветар у теснацу.
Треба само пустити
Оно што се и онако губи
Не вреди плакати
Нема објашњења, а мора се прихватити.
Сачувати сећања на лепе дане
Одболовати своје ране у самоћи
Задржати понос и спремити се
За нове љубави и нове ране.
НОСИМ ТУГУ
Носим тугу
И кад се смејем
Као шешир
Кад пођем на плажу
Носим тугу и кад шетам по шуми
Као прамен магле над крошњама
Носим тугу
И кад је весеље
Мени неко фали
Носим тугу
Као део акцесоара
Кад пођем на пут
Носим тугу
И кад певам
На кармину који ставим
Тек толико
Да је мало увек има.
NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU
Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.
Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.
Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.
Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.
Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.
Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.
Ljiljana Tamburić
Лутам овим животом,
тражим изгубљене године,
нестале у магли
пуној снова и надања.
Све ватрене зоре
у судару истине и стварности
настале су
на ушћу љубави и спокоја.
У загрљају туге
умире њихово последње ја,
рођено на узглављу
несебично подареног себе
док је трајала олуја страсти.
Бурно и ватренo
на крају прелази
у праву љубав.
И трајаће ,
докле год,
и у каквом год облику,
опстане
у авантури
која ће још дуго трајати
Izroni iz pakla crna ljudska vrsta
pa zaigra nemo avetinjsko kolo
krezube utvare bez groba i krsta
čerečeći dete vezano i golo
Izmaglica smrti kroz pustoš krivuda
crne senke pakla caruju u noći
razaraju zemlju bez Božijeg suda
bez straha da pravda može po njih doći
Suknu oganj pravde grešnicima sudi
od jarosti svete vrste da ogole
svi glasnici pakla što ne behu ljudi
što se podlom đavlu mesto Hristu mole
I razli se zora sjajem pravednika
opet svetim nebom bele ptice lete
u srcima ljudi gori Božja slika
u duši se igra okupano dete.
autor
Jovica N.Ðorđeviċ
14.03.2026g.
Оног дана
када умрем,
умрећу задовољан.
После мене
остаће моје песме.
Неко ће их некада наћи
на интернету,
прочитаће их.
А што је најважније ,
прочитаће
моје име.
Остаћу записан у времену,
времену
кога никада нисам имао довољно.
Можда ће то бити
нека награда.
Моја.
Зато сада, када кажем
да ћу бити задовољан,
Да ћу умрети у сазнању
да ће ме негде бити ,
макар као електронски запис
Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?
Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.
Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.
Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.
Прошло је скоро три деценије
од када смо чули за
колатералну штету.
И сада опет ,
од Американаца.
Убише децу…
Гле чуда , девојчице.
Та невина створења
која нису крива ни за шта.
А и да јесу ,
убити дете?
То је врхунац бешчашћа.
А шта очекивати
од оних који су настали
од убица, лопова,
сецикеса и пробисвета…
Шта очекивати
од човека који је
са разноликим људским отпадом , правио журке
са малолетним девојчицама?
Веру је нашу,
а и њихову, погазио.
Бога опонаша ,
а исти ће му
најскорије судити.
Истини се не може побећи,
нити се она може
изиграти