www.poezija.rs

Pogana nada

Kad večnost upali svoju poslednju sveću,

tihi koraci priđu do mene.

U oku zatreperi sjaj —

kao nada da i svemir ima kraj.

Sve tame bude zebnju,

a čula me, u zanosu, bodre:

biću tu za tebe —

uvek, i tamo i ovde.

Sve potoke, reke i okeane

milujem nežno,

rukom od žada.

A sveća ne gasne —

u meni i dalje tinja

pogana nada.

Visina čelične noći zasvetli —

znak težine i dubine,

i želje da menjam sebe.

Sve vode, sve suze

ne brišu obrise sjaja.

Svemir nas čeka — i vodi.

Težina reči,

kao kamen u džepu, podseća:

kosmos uvek ima

rezervnu sveću.

Ruka od žada, magičnom kredom,

beleži pogano vreme —

a ja želim samo

da promeni i mene,

i tebe u meni.

Седим у задњем реду

овог животног позоришта.

И чини ми се да све видим,

без обзира где сам.

И не свиђа ми се ништа.

Све је обично, нормално ,

али та нормална ненормалност ми се не свиђа.

Из те нeнормалности мора да испадне

Србин,издајник , мора

А , то ме плаши

Пуни смо их кроз векове.

Волимо паре, власт, иметак,

све животне нормалности.

После се и њихови потомци кају, али касно.

Карма је сигурна и немилосрдна.

А историја памтии баца их у блато.

Тако је било

Тако ће и бити.

Цео век