Ranjena sama

1. Ranjena sama

Zbunjena, uplašena,

ranjena, sama,

osećaj koji ne bih da pamtim.

Ništa što gubim — ne bih da patim.

Klizim kroz vreme, lažem sebe

da vidim dalje — a nema ničeg.

Ništa ne vidim… i toga se stidim.

Iskrice tamne u mojoj sumnji,

želja se budi pred mojom tugom.

Ništa ne osećam — zbir je nula,

na dugme gasim svoja sva čula.

Postajem niko — i napokon sanjam,

sve crne rupe tami poklanjam.

Sanjam da u njih i sama tonem,

sebe tihoj nemoći zauvek poklanjam.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović