БОЛ – КОЗИЋ САША

Боли душа.
Боли глава.
Обрве боле.
Коса боли.
Мисли боле.
 
Све боли.
 
Сан бежи.
Све бежи.
 
Ја, уморан.
Покушавам да спавам.
 
Разне авети
не дају.
Долазе.
Буде ме.
 
Ја лажем себе.
Лажем њих.
 
Затварам очи.
Бројим.
 
1…
2…
3…
 
Сат за сатом.
 
Најзад,
уморан,
заспим.
 
И тада…
почиње све испочетка

ДЕЛИМ СЕ – Тања Вучићевић

Ја сам киша па сам суша;
топла реч и хладна душа.
Латица сам ал’ и коров,
неком серум, неком отров.

Ја сам жеља па сам страх,
ја сам ватра ал’ и прах.
И слуга сам и краљица;
ја богата сиротица.

Ја сам горе па сам доле,
смејем се док ране боле.
У мени је гласна вика,
а споља је мирна слика.

Ја сам трошак и добитак,
ја сам вода и пламичак.
Делим се на све и ништа;
на станишта и згаришта.

СЛОВА -Здравка Пап

Мртва су ми слова у души,
узвик трепери у жељи,
питање_где си?

Нећу и не могу да те оставим,
нећу да кукам ни да наричем,
нећу да те питам за срећу
јер знам,без мене је тиха.

У магли назирем твоје очи,
као да ме још увек дозиваш,
а ја без гласа стојим.

Само ми недостају слова
да склопим твоје име-
и да те вратим из тишине.

ТРЧЕ ГОДИНЕ – КОЗИЋ САША

Трчим кроз године

које у мени носе вртлог

мисли, идеја и снова.

 

Бијем битке из прошлости,

свестан да губим себе.

Победника нема за сада.

 

Само Анђели Божији

знају истину

коју морамо дочекати,

коју морамо заслужити.

 

Овако или онако,

она увек исплива,

не може се сакрити.

 

Некада она боли

као душа после издаје.

 

Која боли,

плаче,

можда се смеје,

свесна да је то могући почетак краја,

цивилизације, а најчешће

сопственог морала.

 

Јел битка која долази

мора се добити.

 

 

B L U D N I S I N

Čemu Bože grešan mogu da se nadam
što me život satre te učini prostim
da l’ ovakav neuk zbog neznanja stradam
ili što krvniku neću da oprostim

Praštaj Bože grehe svome bludnom sinu
jer lepota žene za me beše sveta
što me svaki dodir ka nebesa vinu
htede sve da kuša ova duša kleta

Već davno sam Bože ogrezo u vinu
grudi truje čemer jeftinog duvana
u meni se žene ko plamen rasplinu
i peku me noću kao ljuta rana

Vino mučki cuti ni oprosta nema
težak dah u duši što me tami vinu
molitvu probudi što u srcu drema
pa oprosti grehe svome bludnom sinu.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.04.2026g.

Стара мајка- Нина Симић

СТАРА МАЈКА

 

Стара мајка седи сама

Никог нема да закуца

Ни да пређе праг

Ни ципела испред врата

Ни у кући разговора.

 

Па се сећа некад пуне куће

Дечје граје, смеха, вике,

И пелена на конопцу

Лопти, бициклице…

 

Где су сада њени момци

Ко јаблани вити

Да их гледа само

И поносом да се кити

Ни поштара нема

Да јој глас донесе.

 

Још се дими из оџака

Светли светло у прозору

И пече се погача у рерни

И Шаров је остарео

И њега су заборавили.

 

Нико више на велику капију

Не улази

Расте коров око ње

Све је тужно у дворишту

А највише празници.

Не зна да ли је теже

Живети без њих

Ил склопити очи

А не видети их

Треба све да спреми

За тај далек пут

Видеће је тада

Последње је то.

 

Отићи ће жељна

Њиховога лика

Рањена у груди

Само нек је њима добро

А да није дошли би.

 

Спремила је ново одело

И мараму свилену

Свећа стоји поред кревета

Све она испратила

Како треба

Па и себе тако планира.

Aurora

Aurora

Sve me nešto gura, valja, podiže, nosi;

u snu pleše sa mnom.

Boji moje snove, oblači moje oblake, skida velike zvezde.

Čuva moje nemire, zlatom kiti moje čežnje.

Sve me nekad, kadkad, muči:

da saznam, da slušam svemir kako zvoni,

da osećam šta i ti,

da volim kao i ti,

da budem tvoja biserna školjka,

tvoj mesec u zlatnom čunu,

uzdahom protkane niti jutra.

Sve se nešto nadam

da rosne kapi odnese leptir na krilu,

nežnim dodirom spusti na tvoj dlan,

kad sunce zrakom poljubi još jedan večni dan.

Da plešem s tobom

najlepšu igru duginih boja

i, kao polarna svetlost,

zaustavimo svet na čas.

МОРАВСКИ РАЈ

МОРАВСКИ РАЈ

Док Морава тихо шуми,
и уз њу се поља злате,
с уживањем моја чула,
те призоре дивне прате.

Сви потоци и ријеке,
ка Морави хитро теку,
и предивним аријама,
жуборећи праве јеку.

Плодне њиве свуд` се шире,
и ливаде процвјетале,
а чобанска пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.

А подаље од Мораве,
ка небу се брда дижу,
док у њедра њихова се,
ко бисери села нижу.

Уз чудесни пој славуја,
и опојни зов природе,
душа ми се сва разгали,
а чула ме у рај воде.

О Господе свемогући,
хвала што си има` дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље кад си ствара`.

Село Корман, јул 2018 љета Господњег

Nije do mene

 

Nije do mene

Ma šta me briga — nije do mene.

Pričaj, govori o sebi,

u ogledalu svojih reči.

Nisi mi majka ni otac,

nisi me čuvao,

nisi me branio

kad sam bila tiha ili jaka.

Nisi me podizao

ni kad sam padala,

ni kad sam letela.

Samo ti pričaj svoju sliku,

skijaš po tuđim mislima.

Moje telo je kamen isklesan u štit,

moje srce — tkanje cveća i finih niti,

ne dodiruju ga tvoje kritike ni psovke.

Tvoje reči su krhke,

vetar ih lako lomi.

Moj um je širok, bez dna,

svemirska praznina koja guta buku.

Sve što o meni misle

crne ptice i tuđi ognjevi

samo se spale u prolazu,

vetar ih raznese bez traga.

Od tvrde kore su moja jedra.

Plovim bez tvoje oluje.

Zapamti:

ja sam tvoje ogledalo.

Ako ga slomiš —

sreću lomiš sebi.

Ma šta me briga.

Sve je do tebe.