СХВАТАЊЕ ПРОСТОРА У КУЛТУРИ СРБИЈЕ – Кристина Радуловац

СХВАТАЊЕ ПРОСТОРА У КУЛТУРИ СРБИЈЕУ култури Србије схватање простора потпуно се разликује у зависности са ког становишта посматрате простор.Ако посматрате из угла старијих генерација, постоји велика разлика у поређењу са данашњим генерацијама и садашњим временом.

Ако простор посматрамо као објекат у ком станујемо (кућа/стан), осврнула бих се на период старијих генерација, као и на промене које су се одвијале до данас.

Новим генерацијама можда делује невероватно колико је чланова породице раније живело под истим кровом, па су тако у једном домаћинству заједно живели и функционисали чланови уже, али и шире породице (фамилије). У српској култури постоји један израз карактеристичан за ову ситуацију, а гласи “Где чељад нису бесна, ни кућа није тесна”. Овај израз савршено описује како су се чланови породице тако организовали, да им заједнички живот не смета, већ иде у прилог.

Послови су се много лакше обављали када на женски део обавеза, углавном у кући (кување, одржавање простора, брига о деци, итд.) није била фокусирана само једна женска особа, већ више њих: маме, тетке, стрине, бабе…

Исто тако подела мушких послова, који су углавном били око куће (брига о њивама, пољима, засадима, воћњацима), као и зарада, била је много лакша, јер се делила на све мушкарце у кући, па чак и довољно стасалу мушку децу. Дакле, раније генерације су апсолутно другачије схватале појам простора.

Како појам простора схватају новије генерације?

Све чешће можемо видети како млади одлазе из породичног гнезда и започињу самостални живот. За такву одлуку потребно је доста храбрости, одговорности и спремности. Простор у породичном гнезду је место које ти улива топлоту и сигурност. Када млада особа започне самостални живот, прво што примећује јесте “хладноћа” новог места боравка. Особа може да се труди да декорише тај простор, али из њега ће дуго избијати “хладноћа”, а то је зато сто не садржи топлоту породичног дома. Често у животу можемо приметити како нам је свеједно где боравимо, док год смо заједно, па зато кажемо “дом је тамо где је породица”.

Схватање простора у култури Србије може да се разликује и у схватању људи са села и људи из града.

Ако поново посматрамо простор као објекат где станујемо, можемо видети потпуно другачије уређење дома код људи са села у односу на људе из града. Све чешће на друштвеним мрежама можемо видети фотографије домова бака и дека и увек је у првом плану шпорет “Смедеревац”, а на њему све оно што је аутентично и карактеристично за такав дом-пита у тепсији/гибаница/мекике или крофне. Исто тако, испод фотографије можете видети коментаре људи, који у томе виде нешто исконско, љубав и повезаност породице. Зашто се онда новије генерације одлучују да своје куће и станове уреде по последњој моди и зашто у тим кућама не можете видети предмете којима су се служиле старије генерације, а за којима толико “жуде”?

Оно што још разликује људе са села и људе из града је појам удаљености.

Људи са села су навикнути да иду пешке до продавнице/комшије/шкoлe/радног места. Некад су у питању и десетине километара! Због тога, њима удаљеност од 3км не представља ништа, па  често умеју да кажу “ма, то ти је да пљунеш одавде”, или “иза ћошка”, тиме објашњавајући да је јако близу. За разлику од њих, видећете како људи из града из навике улазе у кола за много ближе дестинације, или мењају неколико градских превоза, јер имају различит појам о удаљености. Ако се нађете у урбаном граду и питате некога за неку дестинацију, прво ће вас упутити на превоз који иде до те дестинације.На друштвеним мрежама често можете видети и фотографије кућа, које изгледају као оне које смо раније описали, куће у којима обично живе старије генерације. Куће на фотографијама су често изоловане од остатка друштва, понекад окружене шумом или сличним растињем. Аутори оваквих објава често желе да кућа изгледа страшно и усамљено, али то не спречава људе да са задовољством позитивно одговарају на овакве изазове. Необично, јер смо утврдили да људи вoлe заједницу и везују се за просторе у којима живе са породицом. Зашто онда имају жељу да живе овде, обзиром да је кућа усамљена? Зато што је фокус стављен на изглед куће и њену локацију, која у човеку изазива осећај топлине и ушушканости и тако ствара вештачки изглед топлог дома.

Разлика између “приватног” и “јавног” простора је велика. Пре свега, људи се не осећају једнако у јавном простору, као у своја четири зида. Ако се налазите у неком јавном простору, можете видети да су људи некако суздржанији, укоченији, па чак и ако седе, нећете их у положајима у каквим су у свом приватном простору: у турском седу, или са једном ногом подигнутом на столици, нећете их видети “заваљене” или са рукама иза главе, ако су у фотељи или на двоседу/троседу, нећете их видети да леже. Осим тога, нећете их видети неуредне фризуре или похабане одеће. Пре свега знамо да нам правила бонтона налажу ово понашање, али чак и када та правила не би постојала, људи се у јавном простору никада не би понашали као у приватном простору, нити би изгледали онако како, можда изгледају у своја четири зида.

У комуникацији такође постоји разлика, а зависи од тога са којом особом комуницирају.

Ако је у питању особа са којом нису претерано блиски, биће им довољан само поздрав у пролазу. Ако је у питању особа, коју познају добро, можда ће поразговарати са њом на одређеној удаљености, која је довољна да пруже руку један другом.

Ако је у питању блиска особа-члан породице или партнер, нећете видети раздаљину и особа неће избегавати додир или загрљај. Овакве промене се дешавају у зависности колико се особа осећа пријатно да дели “простор” са другом особом. Ако је та особа блиска, можда особа са којом су некада и делили простор, то им неће представљати проблем и обрнуто.

Ако се налазе у јавном простору, људи ће спонтано изградити свој приватни простор око себе. У аутобусу, ресторану, њихово седиште, односно, сто, биће њихов приватни простор. Ако чекају у реду, људи не вoлe када им не неко сувише близу, јер тиме улази у њихов приватни простор и самим тим, осећају се неугодно.

Раније се подразумевало да када двоје ступи у брак, зена треба да буде та која прелази у мужевљев дом. Дом као простор за живот сматран је местом у коме се породици продужава лоза, па је тако логично размишљање било да двоје свој брачни живот наставити у породичној кући супруга.

Сада се на то висе не гледа тако. Млади се углавном одвајају да наставе свој заједнички живот сами и сматрам да се тиме губи смисао породичног живота. Сада бих ставила фокус на државу као простор.Људи често одлазе у неке друге земље, ради бољег живота, али им истовремено недостаје домовина. Када се врате у свој завичај, то их подсети на цео њихов живот: на језик који говоре, на прве речи које су научили, као неки вид распознавања нечег што живи у сваком човеку. Када се човек врати конкретно у свој родни крај, посебно је везан за сваки део унутрашњег и спољашњег простора, јер на сваком кораку постоји нешто што га враћа у детињство и прошло време. Могуће је да човек не би био везан за зидове, за камен или ограду, али они заједно сачињавају простор који је јако битан човеку.

Оно што је интересантно јесте да је човек везан за породицу, за сам осећај заједности и припадања. Тај простор у коме се човек осећа лепо може да буде и превозно средство, ако је сам или чак и ако је у групи људи, као што је аутобус. Примећујемо да свако воли различите врсте простора. Могу да постоје и простори који особу чине напетом (простори са много људи или простори на које особа није навикла). Узмимо за пример банку/болницу/школу.

У банци ћете можда срести савршено обучене људе. Можда ће имати врата која се не отварају као ваша. Можда ће сви бити претерано љубазни.

У болници се можда нећете снаћи. У школи има толико младих људи, да ћете се као старија особа осећати несигурно.

Схватање простора у култури Србије не можемо да објединимо. Постоји доста различитих аспеката који утичу на схватање простора. Простор где осећамо припадност-дом. Простор где припадамо-где год то било. Али, када све аспекте и све тачке гледишта сумирамо у једну, видимо да је у Србији сваком људском бићу потребан простор у коме ће се осећати пријатно, вољено и у коме ће моћи да буде оно што јесте.

© Кристина Радуловац