САГЛЕДАВАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш

САГЛЕДАВАЊЕ

Кад људи саглдавају животе своје,
као да их упита необјашњив неко,
какви су то они били?
Многи у присећању људскост не угледају,
живели су без Бога, ега и неба.

Настави са читањем “САГЛЕДАВАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ – Душан Комазец

У мамном неспокоју често заруде мисли
понекад благе, или стихијски разапете.
Због својих бурних мисли неки су тихо свисли.
Кад творе лепе речи оне кроз време лете.

Песник их радо мами, са њима душу лечи,
снове твори у јаву покретом „ вештог пера”.
Он је стражар и ратник што стално бди, да спречи
да нам трагови мину и да отера „звера”.

Он је весник лепоте што трећим оком види
титрај лишћа и смирај мамног лептирјег лета,
пучину немог бола оних на пустој хриди.
Ницај најлепших снова, трепет среће док цвета!

Он је путник кроз време што на тренутак стане
да жељним срцем чује галоп коња што јуре.
Он је „безмерни творац” ком мозак нису вране…
Он је одувек био на исходишту буре!

Песник је сневач туге, јер на распећу стоји
и гледа како вришти вапај трновог глога
због крунисања „Оног” због ког љубав постоји.
Песник умире срећан, јер је видео Бога!

Ja za tebe više ne postojim – Nenad Đekić

Budućnosti nemam,skrila se negde,
u talasu kose vatre i krvi.
Budućnosti nemam, sagore, planu.
Shvatih da zadnji ne može biti prvi.
 
Dosadi mi život, dosadi i smrt,
ne mogu da mešam to dvoje više.
Kada si samnom tad stvarno živim,
kad si sa drugim srce se gasi,teško diše.
 
Nekad ljudi umiru svesno,
oni su retki, takvim se divim.
Moraću i ja za tebe da umrem
da bi mogao dalje da živim.
 
Ako me nekad slučajno sretneš
kako na kiši zamišljen stojim,
samo prođi,kaži da sam priviđenje.
Ja za tebe, više ne postojim…
 
Tada će srce da mi stane,
oluja će biti od tuge tiša
tebi ne mogu da budem “nešto”
sa tobom sam hteo sve ili ništa…

Настави са читањем “Ja za tebe više ne postojim – Nenad Đekić”

TREŠNJA

Nudim kule i sva blaga sveta,

sred bisera duša mi sirota;

da ja vidim kako trešnja cveta,

ispred kuće, pored trošnog plota.

 

Gde još pčela mladi cvetak ljubi,

slatki nektar u košnicu nosi;

da se miris trešnje ne izgubi,

da se pčela polenom ponosi.

 

Pa da vidim baštu pored kuće,

jorgovane što se tiho njišu;

majčin osmeh kraj pogače vruće,

tople grudi što za mene dišu.

 

Zalud vile, zalud lažna carstva,

kada tuga mene prati dovek;

zalud blaga, zalud sva bogatstva,

kad bez trešnje siromah sam čovek.

 

Kada umrem komadajte telo,

neka duša iz njega pohrli;

Kad je blago mesto trešnje htelo,

u večnosti nek joj stablo grli.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

ПРОЛЕЋНА ИДИЛА – Миодраг Трајановић

ПРОЛЕЋНА ИДИЛА

Дешава се
случајни сусрет наш,
у пролеће рано –
на твом лицу
појави се
пупољак мали.
Усамљена
погледа два,
тих додир, осмех
и једва изговорена реч.
Осећања из дубине истине душе,
на лицима
нашим провирује,
терајући
облачиће са свода
да проспу
коју бисерницу
преко извора.
Да заједно са славујем
пробуде нашу
уснулу љубав.
Сан полагано постаје јава,
из срца нестаје туга,
Сунце нас обасипа златом
срећа стидљиво
куца на врата
љубав нас зове,
у свитање новог дана.
Настави са читањем “ПРОЛЕЋНА ИДИЛА – Миодраг Трајановић”

НА АВАЛИ

НА АВАЛИ

Гледао сам са Авале,
ђе `но Сава Дунав грли,
па од Ушћа, ка Ђердапу,
дубока им вода хрли.

И панонска поља златна,
ђе је некад било море,
а сад шуме зелене се,
падинама Фрушке горе.

Тамнавом се све до Цера,
преко Мачве видик пружа,
а онда ми поглед паде,
ђе се шири цвјетна Гружа.

Од Гледића до Букуље,
Шумадију видим плодну,
винограде и воћњаке,
који красе земљу родну.

О Србијо, ти предивна,
љепоте ти нема ниђе,
хвала Богу што те створи,
и што ми те око виђе.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Торањ на Авали, Цвијети, 2022 љета Господњег

МЕРДЕВИНЕ – Душан Комазец

Пронашао сам давно чудесне мердевине
које ка небу воде, ткане од откровења.
Измирио у трену све лажи и истине
и побегао нагло од самосажаљења.

Преболео сам тада све бесловесне смрти,
љубави изгубљене, страхове од тишина.
Препаднутост од крста ког свако себи прти.
Спознао да ми стазе више не скрива тмина!

И сви су кротки тада постали моја браћа !
Утихла су занавек нека „невина” хтења,
јер више нисам онај, који бездушно свраћа
на претужна опела, на свадбе и крштења.

Иако мање грешан, ипак сам само човек
коме су луке некад бивале пристаништа.
Да л’ „мењам своју раку” тим, што нећу да довек
свеприсуствујем свему, а не остављам ништа!

У присутности својој са пројављеним смислом
опросне дане славим, стражарим над спокојством
и браним поседништво над душом, некад свислом.
Над симболима вере и повраћеним чојством!

AU DÉBUT ET À LA FIN – Ljubodrag Obradovic

AU DÉBUT ET À LA FIN

Tant au début qu’à la fin,
nous avons toujours été portés par les rêves,
bien que vers l’oubli et l’infini,
notre navire navigue inexorablement.

Le passé ne nous touche pas,
notre passé dérange quelqu’un.
Le navire s’éloigne maintenant
et emporte tous les trésors du monde.

Ma chérie sur ce bateau, elle
ne pense pas, elle est si heureuse.
Il écoute son ami ravi,
l’avenir s’annonce beaucoup plus beau.
Настави са читањем “AU DÉBUT ET À LA FIN – Ljubodrag Obradovic”

ПРАВИЛО – Андреја Ђ.Врањеш

ПРАВИЛО

Храбри најбрже напусте овај свет,
душевни су жртве којих се сећамо,
вредни не стигну све да ураде,
сви одлазе.
Остају глупи,
они пазе да се нешто паметно не деси!
Настави са читањем “ПРАВИЛО – Андреја Ђ.Врањеш”

NIJE DA NIJE

Nije sve tako ko što se zbori,

samo smo siti ljudskih gadosti;

čovek se nekad na tren umori,

i ne može baš sve da oprosti.

 

I nije svaka pošast od Boga,

lažnu nam sliku očima nude;

zarad bogatstva i mira svoga,

bolest bacaju međ’  jadne ljude.

 

Nije ni svaka pesma za note,

zalud diplome, pesničko znanje;

ako se parče  duše ne ote,

zalud aplauz, zalud priznanje.

 

Pitanja teška, nije da nije,

zašto se slabi za sve baš krive;

što se istina od ljudi krije,

zar samo oni treba da žive.

 

autor

Jovica N. Đorđević