O proklete noći što me navi dave
pa mi kradu spokoj umilan i mio
iz ponora tame smeju mi se glave
dok se oko mene crni užas svio
Memljive me senke kroz hodnike dvore
zarobljena tuga u srcu se krije
dok ledene magle sa grobova zbore
o svemu što beše i što više nije
Sa raspuklog zida osipa se tama
ko prašina s groba bez imena svoga
kroz hodnike puste lebdi avet sama
tražeć mrtve stope izgubljenog Boga
Kad se sruše sene s nebeskoga stoga
i ugasi mesec svoje bledo oko
moliću za oprost Svevišnjega Boga
što u srdžbi na tren poleteh visoko.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
1.08.2026g.
(Прочитано: 32 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.272.330 пута)
Боже драги зашто се ниси родио у 19 или двадесетом вијеку ти био
пјесник над пјесницима.
Свака ти је као драгуљ.
I ja žalim za tim Sve najbolje Mira.