SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović

Postavio ljuba-trebotin. Procitano 1205
SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52

SIBIRSKA PESMA

Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.

Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.

Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.

Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.
Настави са читањем “SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović”

Smrt u Godinju

Šta je život, nego plamičak svijeće, najmanji nepovoljan dašak vjetra, ugasi ga za tren…rijetki su životi koji gore bez ikakvog vjetra ili samo uz povoljne tihe povjetarce…Smrti nema, rekao je negdje Crnjanski i to stoji kao maksima ispisano iznad vrata dnevnog boravka, jednog našeg živog pjesnika…
Smrti, one fizičke ima svugdje, sveprisutna je, čini mi se sve prisutnija zadnjih godina, kosac koji ne bira, mlada trava, stara trava, korov, ili cvijeće…kosi, vječito oštrom kosom bezobzirno sa očima punim vječite studi. Nemilosrdan kosac izmaći mu se ne može.
Postoje lijepe smrti, vjerovali ili ne, zaista postoje, iako je lijepo i smrt, nespojivo.
Sinoć sam prisustvovao jednoj lijepoj, otmenoj, skoro pa gospodskoj, srećnoj smrti…
Pomenuti pjesnik, Srđan, okupio nas je, nas što smo vječito glavom u oblacima, vječita djeca i zanesenjaci, u Godinje, u to zgodno i ugodno Godinje da se ogrijemo na vatri poezije, na vatri žive riječi…
Svježe veče, ogroman prostor buduće vinarije sav u kamenu, vatrica u omanjem šporetu i dovoljno najboljeg godinjskog vina, rakije…piva i dobre volje, silna energija na jednom mjestu..
Toplo oko srca, toplo sa istom rajom, među nama i čika Pavle 93 godine, mještanin, koji ji prekjuče orezao 2000 svojih čokota loze, čio, mio i raspoložen.
Ređali smo se u govoru, divnom živom govoru, bez interneta, čitali, govorili iz glave čak onako teatarski žustro i ubjedljivo, kao što su nekad nastupali Jesenjin i ekipa…veče puno mjesečine teklo je i ulivalo se u jezero, kao Godinjski potoci…
Kad je na red došao čestiti starina, počeo je o svom životu, teškom radu i sjećanjima koja su sezala daleko u prošlost…sjedio kao na pozornici, besjedio, čitao svoje stihove u kojima je opjevao rodno selo i događaje…blagim glasom, još uvijek tečno, sa smiješkom i sjenkom svoje dobrote u uglovima usana, srećan…
Odjednom tišina, tajac i klonula ruka…smrt je došla po njega, ni trepnuo nije, nije je ni osjetio, jednostavno plamičak njegovog dugovjekog života je zatreptao malo jače i ugasio se, utrnuo.
Potpuno gospodski otmeno i sa osmjehom, duše pune radosti, umrije čovjek tu u krugu svojih prijatelja, tu pred nama, zatečenim i nijemim, održa nam upravo čas o ljudskoj prolaznosti, kao čas praktične nastave.
Neka ti je vječni mir i pokoj duši i hvala ti Pavle…
(Pisano prema istinitom događaju.)

У ТРИ БОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш

У ТРИ БОЈЕ

Не треба много објашњавати,
боље ћутати,
у себе треба помислих,
често залутати.

Једном тако одшетам,
близу малог прста, ноге своје,
време да скратим,
ухвати ме паника века,
како да се вратим?

Ипак сретох срце своје,
истим ритмом куцало је,
патриотски,
у три боје.

Настави са читањем “У ТРИ БОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

Не познајем љубав- Веселин Мандарин

Не спомињи помоћ,
не лажи ме истином,
док по магли уздишеш.
Завараваш љубав и љубавнике,
украдеш оку поглед,
а да не трепнеш.
Замишљаш чежњу у црном огртачу,
која зјапи од болова.
Поново си ме љубави одљубила,
док си ми тело расула по ноћи.
Миришем на грех и јадо што се риче,
не познајем твоје стазе,
и није ме опекла радост.
Лутам и заплићем речи,
док бројим године што се пале.
Не спомињи мирисе моје,
док ти крваве руке красе и
оплакујеш сваки прах прашине.
Не подносим лажи,
не познајем љубав
и нисам одавде.
Умрећу и нећу те угледати,
мртваке сам под своје узео,
не спомињи љубав и иди од мене,
и заблуда се пред стрепњом клања.

Веселин Мандарин

REČ JE LEK I OTROV – Nebojša Stanojković

REČ JE LEK I OTROV

Reč je lek i otrov 
U čoveku cvet 
I korov 
Čitav život stranac 
među svojima 
među strancima, svoj
Ne govoriš im jezik 
Nit razumeju tvoj 
U nizu brojeva, broj 
Što se ne uklapa
Kao statistička greška  Настави са читањем “REČ JE LEK I OTROV – Nebojša Stanojković”

PUTIR

Oprosti Bože, meni ne sudi
mesec joj osmeh u nedra skrio
utopih oči na njene grudi
buknu mi želja, grešan sam bio

I ništa mi ne bi od nje preče
ugledah sjajnu božansku vilu
kako joj greh sa usana teče
raskošne grudi, mekanu svilu

Htedoh da naspem u putir sveti
božansku rosu njenih bedara
nad njenim grud`ma zanavek bdeti
k`o verni sluga moćnog vladara

Prosu se rosa kad putir pade
o Bože sreće dal` negde ima
zalud mi snovi tvrđave grade
kada ih java grubo prožima.

autor
Jovica N. Đorđević

ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ

Песма 2023. године је песма:  Андреје Ђ. Врањеша – КАД ПРСТ
НЕ ВИДЕ ОЧИ 

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

Настави са читањем “ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ”

Deś Vu

I ovog jutra
Ispijamo kafu
I slušamo radio
A ti me pitaš
Šta je to što čoveka natera
Da jednog jutra
Odluči da ode za cigarete
I više se ne vrati
Želiš da znaš
Šta se to u čoveku desi
Kad ga nijedan znak ne oda
Da će već u sledećem trenutku
Prelaziti ulicu ko zna gde
Ne pitajući se
Koga je iza sebe ostavio
Kad nikakvog predskazanja nije bilo
Jutro kao i svako prethodno
Rutinski se oblačiš
Spremaš za doručak
Kažeš da ideš samo da prošetaš psa
I da ćeš usput svratiti za bagete
Kažem ti da žurim
I da je rano za takva pitanja
Prećutkujem ti da je istina
Da nikad ne znaš
Da je to poslednje proleće
Koje ćemo provesti zajedno
Nikad ne znaš čiji poljubac
poslenji put ostavljaš u vazduhu
Ponekad bih volela da sam
Kao mastilo
Koje se razlije u dlanove
I tu prestane
Ali u mojoj bašti nema povetarca
Moj je vrt prepun oluja
Dovodi me do ludila
Ta konstanta
Ti se pitaš
I ne razumeš
Ne znaš da je to jedini način
Da se borim sa nedostajanjima
Kažem ti,
Ne brini, mili,
Moji su odlasci teatralni
I shvatam da je kutija
Cigareta prazna.

Dušu ti mi spasi- Veselin Mandarin

I nije suza svaka slabost,
od zaborava ti me spasi.
Ruke snažne noćas mi pruži,
želje noćne ti mi vrati.

Puste su me rane zapekle,
dani tuge sporo teku;
gorčinu od boli gajim,
srce noćas zastalo je.

Pusti deo moje duše
spas od smrti traži
da mu snagu pružim,
ime da ti kazujem.

Gore boli večnog plamena,
vetrovi ih tebi šalju
da ti snovi izgore,
misli da ti pružim.

Zadah duše moje ispuštam
da ti sebe noćas pokažem,
sa vatrom rane da rashladim,
u vodi večnost da pronađem.

Veselin Mandarin

Krvlju pokvašen- Veselin Mandarin

Znam daljinu neizmernih boli,
duša nemirna u oči je gledala.
Samoći bez daha ime poznajem,
rukama teškim okove sam vezao.

Daleke su gore jednom plakale,
za gram pomilovanja nebo su molile.
Slamka spasa pod prozore prolazi,
a kapiju gvozdenu nikako da potrefi.

U jednome trenu sve se sruši,
zemlja vode željna noćima se guši.
Nesrećni čovek je suzama kvasio,
krvlju je otrovnom travu ukrasio.