Добродошли!
Како би било
да се поново родим
из песме живота,
која ме гајила и
чекала да порастем.
Како би било
да се поново родим,
уз цвркут птица,
кад се рађа
најлепша зора.
Како би било
да се поново родим
и носим нектар живота,
горчи од овог.
Како би било
да се поново родим
и још више патим
у крилу друге мајке.
Како би било
да се поново родим,
и да се кајем
до краја живота.
Шта ако изгубим све што сја,
забог грама ничега
и по коју кап крви
што се да мртвоме
када прогледа.
Шта ако изјутра кренем у град,
без динара у слад
и по коју чежњу
на рамену прикачену.
Шта ако лажов живи у истини,
због искрених лажова
што мрзе сваки сат
и прогоне стрепњу.
Све што сја, ако изгубим,
оплалаћу месец и сјале
док ране по папиру крваре.
Опрости ми погледе у празно,
и сјаши ми са леђа
не познајем чежње
и нисам за лажи.
Веселин Мандарин
ТРИ ЖИВОТА
Три живота још да имам
Ех, да ли би и тада знао
У ком смеру ја да пођем
И да правом циљу дођем.
Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.
А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.
Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.
Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.
Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.
Где се дева људска душа
Коју сад на граме мерe
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.
И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.
Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.
Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.
____________ Настави са читањем “Три живота – Драгојло Јовић”
НОСТАЛГИЈА
Свратих јуче по зрно младости
Кући пођох сетно без радости
Ту где некад беху драга бића
Стоје успомене, од младости сића.
У трену ми кроз главу пролете
Једно време када бејах дете
Кад смо лета седамдесет неке
Сањали даљине од Топличке реке.
Кроз живот нас носили таласи младости
Код куће нас чекале очи од радости
Родитељско раме за срећу и плакање
Заштитничка лука свих младости мука.
Стајао бих дуго у собици малој
Прелиставао године и сећања многа
Прекиде ме на рамену рука
Мог детета кад ми тихо рече,
Разумем те оче и све што те пече
Обриши ту сузу па да кренемо
Олуја се спрема, ускоро ће вече.
Направисмо неколико слика
И пођосмо Лазаревом граду
Раздиру ме сећања, успомене многе
А клецају времешне ми ноге.
Кад год свећу палим мајци што ме роди
Још две свеће палим за два добра бића
Што дететом трећим су ме звали
Увек радо видели, радо дочекали.
Ако негде небесима плавим
Душе наших најмилијих језде
Молићу се Богу да им Рај отвори
Јер били су најбољи,
Моји добротвори.
Куршумлија, 18.7.2021.
________________________________________________________
(Песма посвећена сећању на моје станодавце из средњошколских дана.) Учитељи Ђорђе и Живкица били су ми други родитељи. Вечно им памћење.
Била су то сине мој, тешка али лепа времена, кад су људи још имали душу.
ЈЕДНОМ
Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.
Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.
Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у наш град
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.
Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.
А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.
Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.
Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.
Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.
______________________________
„Оно што не боли није живот,
Оно што не пролази није срећа“
*Иво Андрић
Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом .
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.
Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.
Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.
Видим колос у твојим очима,
док упијаш задњи део тла.
Мрем и мрем што сам мрео,
да због ока твоја два,
мртве угледам.
Штета би било да мрак утрне,
љубав и трње
што трне за тобом.
Штета је да видим
пред олтаром вида,
љубави виђене.
Да угледам бедну смрт,
што живе присваја
и мртве изроди,
без трунке рађања.
Или да се песнику поклоним,
и потонем као песма рујна
док корача по дну мрења.
Умрећу и нећу сазнати,
да ли и за самрт има смрти,
или је од ње јача вечност,
што је из приче памтим.
Веселин Мандарин
МОРЕ СПИ
У тишини биљки трава, море спава,
вали разносе премоћ сплина,
ветрови даљином пркосе,
мера је овде, слепа дубина.
Из благости залутало јуче,
тишина још као да свира,
свуда пролио се мук
и он се чује као звук.
Милиони шкољки по дну,
цртају снове плаве,
пустиња морска се буди,
у једном спојени, величанство морско,
са њим мали људи.
Пролог, мајка и сан,
сан, мајка, пролог и ја.
Залуд је све што сја,
сваки петак, метак и мрак.
Залуд је сат што обеси дан,
украде грам ничега.
Пролог, патња и јад,
сан је све што сам снио,
сваки пређени пут што му име знам,
чезнем да прилог вам дам.
Залуд је свако свето слово,
чак и оно што сам волео,
волео и буном је клео,
убраше и моје дуње неко.
Пролог и јад, дуња и још јаднији ја,
са прологом у глави,
што без лажи, лажем.
Чезнем да ти пролог дам
и кажем сан,
што сам синоћ снио.
Јад, љубав и бдење,
појешеће нас мрак
има да нас сатре за крај.
Поново лажем, а мрак је
и лажем да је мрак,
само да те сањајући угрејем,
а ти на покопу осветли мрак
и знај, бдење је за двоје…
Веселин Мандарин
Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.
Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.
Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.
Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.
Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме ми пише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.
Веселин Мандарин