Ž A R

Oprosti za ljubav što u meni gori
što još tvoje ime šapatom dozivam
što još srce moje s uspomenom zbori
i što samo tebe u snovima imam

Oprosti za čežnju što u srcu gori
i za svaku suzu što je tajno pala
za nemir što dušu svake noći mori
i za veru koju nisi sačuvala

I šti tebe tražim u tišini noći
kad se senke skupe oko moga praga
što ne mogu dalje ja bez tebe poći
dok u duši lebdi tvoja senka draga

Oprosti što čekam korak da se javi
iako je vreme sve tragove skrilo
što te srce moje među zvezde stavi
kao da se ništa nije dogodilo

Ne tražim da vratiš ono što je bilo
ni ti da se prošlost ponovo otvori
dovoljno je znati da si moje milo
i da tvoja slika u mom srcu gori

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
20.06.2026g.

САЊАМ – Јованка Лалић

САЊАМ

Уроним тако у снове своје,
тада ми туге нестену моје…
Срећна ходам кроз лепе тренутке,
као да су снови најлепше лутке.
Тако одем у неки непознати крај
и тамо прошетам као кроз мој завичај.
Све лепо буде док зора не сване,
тада, се снови у јави појаве…
Па седам тако у кревет свој и питам се:
 Да ли је уопште то живот мој?

Настави са читањем “САЊАМ – Јованка Лалић”

НОВОМУЧЕНИЦИ

Крст на крст, луна на крст,
залазак умирућег сунца
прати како се небо спушта,
гута ово душе што оста.
Мало им што су добили прст,
не била им старца ријеч проста,
скупа у мржњи би руке укаљане
што још увијек ваде кости
из дубоких бездана неопојане.

Браћа, комшије, крвници,
оштре каме, прошлост урличе
и виче заборавом затрпана
у ћутњи жива сахрањена.
Одјекују сабласни крици
кроз литице, кланце и жице,
празних очију дупље се шире
новомученика Православних.
Дрхти Голгота, Трнова круна,
агонија умирућих жртви
на жртвенику узвишене части.
У срцу земље пламти буна,
док преживјели пописује мртве,
измучени сузом непросутом
не посустају, не могу пасти,
што су крви жеднији кољачи
уз Божији дар су од силника јачи.

 

ТИХОВАЊЕ СА БОГОМ – КОЗИЋ САША

У тренуцима када тихујем са Богом у срцу ,трудим сe покушавам да ме ништа не скрене са Његовог пута.

Уживам изговарајући у себи молитве за све који са смиреними бистрим умом , пуним захвалности , ходе кроз живот.

Помињем Њега у својим молитвама , захваљујући на свим благословима којима нас обасипа.

Његов пут је и наш пут , а вера нас учи , да ће нас одвести ка нечему много бољем , ономе што смо својом надом , вером и истрајношћу заслужили.

Волим Бога , волим Његову стварност скривену дубоко у нама

Док сам био млађи , желео сам да будем монах , да слушам тишину , да ми мир постане спокој душе .

Да ноћи проводим у молитви , да будем брана туђим , а понекад и својим црним мислима .

Боли ме када људи пате и плачу када се бол света дотакне дубине моје душе .

Тада молитва преузима последњи дамар мога тела , и тада сам најближи Богу .

Надам се…Надам се…

Да ће свака суза постати молитва а свака молитва пут ка светлости

ТМУРАН ДАН – Јованка Лалић


ТМУРАН ДАН

Гледам кроз прозор,
како ветар савија гране…
Оваквог ветра било је још лане.
Сетим се тог дана
Тмуран, кишан и хладан дан,
као да се у срцу
отворила стара рана,
као некакав страшан сан.
Осећам и питам се
Дал је то наговештај тај?
Дал ветар односи тугу,
или доноси срећу?
О Боже одговор ми дај. Настави са читањем “ТМУРАН ДАН – Јованка Лалић”

ЛИПЕ И ЈОРГОВАНИ – КОЗИЋ САША

Ноћас сам шетао улицама Београда.

 

Мириси липе и раног јоргована

вратили су ме у детињство.

 

Липу смо брали,

по терасама сушили,

па током зиме чај кували и пили.

 

Јоргован, обично плави,

брали смо са грмова

и у вазе код куће стављали.

 

Данима су нам куће

мирисале на липу и јоргован.

 

Ти мириси су у мени пробудили

најлепша сећања:

 

одрастање , улицу,

пријатеље, другове, браћу,

живот и борбу,

животна лутања пуна немира,

жену и децу…

 

Прошао је живот.

Прошли су догађаји.

Остао је само један мирис ,

липе и јоргована у сећању

на прохујали живот.

 

Можда баш зато лутам улицама

БЕОГРАДА

Тражим…

Pedeset

Dolazi polako života jesen,
nisam ko nekad mlad ni zanesen,
žrvnjem života lagano smrvih,
jednu po jednu pedeset prvih.
 
Prodjoše mnoge zime i leta,
ponekad krišom se došunja seta,
ostaše samo kučine, trice,
od one prve pedesetice.
 
Slabijeg vida, slabijeg sluha,
prosede kose al’ vedrog duha,
onako kao iznebuha,
još nosim osmeh od uha do uha.
 
Postadoh i ja staroga kova,
dok pokolenja pristižu nova,
svako me sada drukčije gleda,
za stare mladić, za mlade deda.
 
Nizbrdo kreću se sad ova kola,
a nekad beše to života pola,
druga pedesetka uvek je kraća,
delimo je život i ja ko braća.
 
Bez euforije, batali slavlje,
sreća je stala sva u dobro zdravlje,
dok život lagano po svome kasa,
iz dana u dan do sudnjeg časa.

POSLANICA JEDNOG VUKA KEROVIMA-Dragan Milošević

POSLANICA JEDNOG VUKA KEROVIMA

Hej kerovi džukci, pudlice belosvetske
Opet vas je gazda na mene napujdao
Želi da me za sebe veže ,
da mu kao vi žongliram, igram
i masu uveseljavam.
Da svima pokaže kako je moćan

Zar ne vidite šta vam radi.
Tera vas da šenite ,
oblači vas u šarene krpice
da vam se svet smeje .
Dresira vas da za njega grizete,
njegovu guzicu čuvate.

Kad vam kaže „Sedi“
vi sednete
kad vam kaže „Lezi
vi legnete.
Više ne znate ni da živite
bez njegove komande.

Kad vas pusti u park
vi trčite i mislite da ste slobodni
ali na njegov zvižduk
opet ste pod komandom.
Kad mu se prohte
lanac vam stavi.

Za vašu poslušnost
sa stola vam,
obeljene kosti baci.
A vi, od sreće repom mašete.

Sad vas je opet, ko nekada,
na mene napujdao.
Znajte ne možete mi ništa .
Ni vi, ni vaš gazda.
Vaš gazda može da me stavi
u rešetke , lance i okove.
A vi možete da me grizete, čupate,
da mi utrobu zubima kidate.

Ali ja ću ipak biti slobodan
jer ja sam od vučje sorte.
Ja sam.. od srpskoga roda.

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ – КОЗИЋ САША

 

Сећам се тог дана, пре тридесет година. Ветар је дувао као и сада. Тетку сам пратио на железничку станицу.

Тада сам је видео први пут. Док јој је ветар мрсио црвену косу и правио неред на глави, стао сам поред ње.

А онда су деценије пролетеле.

Заједно смо путовали кроз време, а да то нисмо ни осетили. Добили смо децу, испратили их у војску, оженили и удавали, а потом дочекали и унучиће.

Деца су, као птице, са својим јатима одлетела. Кажу , у нешто боље.

Данас, она и ја, седимо у истом купеу. Проседи и помало сами, путујемо ка одмору , оном заслуженом.

Ветар и даље дува као оног дана када сам је први пут угледао. Само сада знам да је то било најлепше путовање мог живота.

_

СТАРОБРОДСКИ МУЧЕНИЦИ

Ставише греде, запреку преласка,
Капија ћуприје за вас затворена,
Сретни туђини на висини задатка
Послаше крвнику тијела изнурена.

Умнорне ноге кренуше пут пакла,
Пут не би далек, стигоше крвници,
С камама разбијаше очи од стакла,
Одсјецаше главе, цвилише очајници.

Вадише срца, одсијецаше дојке,
У наручју мајки врисак мале дјеце,
У крваву Дрину скакаше дјевојке
Држећи се за руке дозиваше Свеце.

Дрина хучи пуна прекланих тјелеса
У задњем хропцу у вртлог их баца,
Језив ужас смрти небеса потреса
Сред мрачног непроходног кланца.

Дјецу и старце, мајку, оца и сина
Звијери у дивљачком сатраше пиру
Од крваве жетве замути се Дрина
Прах кристалних очију сузе у Свемиру

Одакле ће џелата кап освете стићи
За невиђени пакао у Староме Броду
Из кога ће јоргован и босиок нићи
Да посвете кости пловећи низ воду.