Категорија: Deki Nijeneki

Dolazi polako života jesen,
nisam ko nekad mlad ni zanesen,
žrvnjem života lagano smrvih,
jednu po jednu pedeset prvih.
 
Prodjoše mnoge zime i leta,
ponekad krišom se došunja seta,
ostaše samo kučine, trice,
od one prve pedesetice.
 
Slabijeg vida, slabijeg sluha,
prosede kose al’ vedrog duha,
onako kao iznebuha,
još nosim osmeh od uha do uha.
 
Postadoh i ja staroga kova,
dok pokolenja pristižu nova,
svako me sada drukčije gleda,
za stare mladić, za mlade deda.
 
Nizbrdo kreću se sad ova kola,
a nekad beše to života pola,
druga pedesetka uvek je kraća,
delimo je život i ja ko braća.
 
Bez euforije, batali slavlje,
sreća je stala sva u dobro zdravlje,
dok život lagano po svome kasa,
iz dana u dan do sudnjeg časa.

Samo uzavrela žurba i gungula,
bujica što nosi bezimena lica,
ni gram empatije unutar rasula,
bezoblična masa u sivilu ulica.

Da li je vreme postalo novo,
ili sam ja ipak postao star,
ljudskost izumire, ubi je “ovo”,
kad bih mu ime saznao bar.

“Dobar dan” postade kuriozitet,
“Hvala” tek izlizana fraza,
novac je jedini identitet,
ka vrhu utabana staza.

Osionost i beskrupuloznost,
bahato manifestuju silu,
kulturu skrhala anksioznost,
dok kič simbolizuje idilu.

Osmeh u prolazu, nepoznatom,
postade izazivački gest,
ljudi se ne vole srcem već platom,
tek “homo homini lupus est”.

Gordost i čast u sebi nosim,
sa tom golgotom živeću dovek,
pokleći neću – pre ću da prosim,
jer “homo sapiens” ne znači Čovek.

Nevažno, ljudi, stvari, imena,
sve je to roba, nešto što košta,
iako svima nam već visi cena,
moj duh se još uvek ne stropošta.

Iz zbirke: “Pod ožiljcima vremena”

Deki Nijeneki

Ukrcani na palubu sreće,
u plićak detinjstva nasukani,
uživa se ko što nikad neće,
bezbrižni su i noći i dani.
 
Kad nas povuku plime mladosti,
nepoznate vode upoznamo,
sa jedrima volje i radosti,
samouvereni da sve znamo.
 
Sa prvom olujom puberteta,
i brodolomima zrelosti,
krmarimo put odraslog sveta,
na pučini straha i smelosti.
 
Pramcem želje pravo u talase,
prkosno ka laguni ljubavi,
virova samoće da nas spase,
mirna voda nikog ne udavi.
  Настави са читањем “(Kr)starenje”