Добродошли!
САЊАМ
Уроним тако у снове своје,
тада ми туге нестену моје…
Срећна ходам кроз лепе тренутке,
као да су снови најлепше лутке.
Тако одем у неки непознати крај
и тамо прошетам као кроз мој завичај.
Све лепо буде док зора не сване,
тада, се снови у јави појаве…
Па седам тако у кревет свој и питам се:
Да ли је уопште то живот мој?
ТМУРАН ДАН
Гледам кроз прозор,
како ветар савија гране…
Оваквог ветра било је још лане.
Сетим се тог дана
Тмуран, кишан и хладан дан,
као да се у срцу
отворила стара рана,
као некакав страшан сан.
Осећам и питам се
Дал је то наговештај тај?
Дал ветар односи тугу,
или доноси срећу?
О Боже одговор ми дај. Настави са читањем “ТМУРАН ДАН – Јованка Лалић”