www.poezija.rs

ПРЕВИШЕ

 

 Кад отвориш  ковчег тајни,

                           назад тада нема;

превише ме сила још за

                           нит  живота  веже.

Конопце ми плете бука

                           рака преголема,

остајем прегорда, сама,

                           док сви други беже.

 

Сакупљам све дане прошле

                           у ломачу гнева;

ноћи ту, врх њих сад нижем

                           јутром да их спалим.

Оглувећу стогласјима

                           венца што ми пева;

Превише је. Ако. Ни за

                            чим не жалим.

 

Комади ми меса цвиле

                           са задахом хада;

деру се, ван себе ткива,

                           из утробе вриште.

Врисак песме ум  већ глуши

                            док исписујем, о јада,

последњу ми вољу. Трени,

                            превише ми је иште.

 

Претешки за цеви, ћуте

                            у кутији меци,

тишина  коб по руци реже,

                            мрви костуру снаге.

Овај пут  бити варварином,

                            прекасно је, реци;

омрзнуше ми се груди ове,

                            сапи  израбљене раге.

 

Без кресива распалићу ноћи

                            залуд бачене у дане;

превише ми вожњи укруг

                            на вртешки смрти.

У бари тој од пламења нек’

                           стаблу сагоре гране;

превише је. Рингишпил?

                           Остао је да се врти.