Добродошли!
Шампањски пољубац
Нека емоције у теби
пробуде стихови ови,
да осетиш додир
мојих усана,
укус шампањског вина.
Љубав боли,
Али воли,
онако како ти само умеш,
или склопи очи
ако то не разумеш.
Да те љуби моја бол
да те чежња обгрли,
да заживи моја прича
у срцу твоме.
Да испливају сећања
да оживе успомене,
па нек ме боли,
срце те моје, искрено воли.
Вино душу мије
Само ми још ову ноћ поклони
ноћас пијмо вино црвено.
Вино и чаше, остало склони,
хоћу да љубим лице румено.
Нека ми срце задрхти,
крв са вином нек′ помеша,
нек′ срце дрхти, боли и пати,
душе нам немирне омекша.
Ноћас ћу душу вином умивати
што грешна лута и љубав тражи.
Дрхтаво срце не може да схвати
да љубав без вина не важи.
СВЕТИ САВА
Није родна српска земља,
јер је дуга киша лије,
нит сунчано њено небо,
јер облаке мутне крије.
Изродила, осим жита,
многе дела поносита;
и, уз рад, срећу и здравље,
изнедрила православље.
Велико је српско име,
од четири златна слова,
и цењена свака реч,
вечита дела његова;
и заувек не велико,
због рата ил’ крви;
племенито, јер га носи
међ’ Србима први.
Од своје је царске лозе,
упућен до просвећења,
кроз капије Светогорске
прош’о, зарад исцељења.
Видео је млади Растко
коју муку Срби муче,
и да желе да верују,
Бога славе, много уче.
Видео је да му земљу
мори беда, дух незнања,
на очима балдахини
и потребе благостања.
Имао је царске крви,
и одважност да он први;
обележен од рођења,
оствари сва провиђења.
#željkoperovićžesp
Одломак из романа у припреми
МЛАДАЛАЧИ ДАНИ
Од када сам град рођења напустио, а било је то давних гидина, већ сам и остарио. Јутром се будим сјећањем на младалачке дане и људе са осмјехом на лицу. Који су улицом пролазили, једни друге здравили и са глава капе подизали. То је моје погонско мамило, да трагам и сличности тражим, да упоредим стварност са прошлости, модерну културу градње и природне љепоте. Неко би рекао, жал за младошћу присилом остарјелог туђинца, који је морањем разлике прихватио. Али, ево признајем још увијек нисам успјео замјенити, присност, топлину, културу и љубав мог народа, за овдје сличну, али хладну и нимало присну. Ипак промјену сам морањем као слијепац бјели штап прихватитио!
Љубав и Вино
И љубав и вино црвене су боје,
када попијем или патим, такве су вам очи моје.
Очи жара, страсти, опасности, пуне патњи, срче бола.
Ту су моје вино, срце и седе на врху стола.
Вино може бити бело, не црвено само,
а у срцу љубав, опсесија, жудња, то сигурно сви знамо.
Правио сам с љубављу с дедом и оцем вино,
пар пута и превари ме, заиста баш фино.
Рече вино: “Узми мене, ја ћу тебе стићи,
ти корачај путем, за тобом ћу ићи.”
Попут вина, љубав у срце човеку уђе,
попут вина, њега прати,
и на начин исти, сваки човек грешке плати.
Ако нема љубави, ту је вино без дилеме,
пар чашица решава сваком све проблеме.
Ин вино веритас, после чаше две или три,
пронашли смо срце сви.
Девојци симпатији изјавили љубав,
пољубили, додирнули усне девојци, непознатој жени.
Друг
Дан је блеј’о, када сам те срео
нисам знао ја за бољег друга
и љубави старе сам проклео
било жена, било је и вина.
Жене лепе опијале мене
и на кратко убијале време
љубав, срећа, вечите дилеме
хоће, хоће, ка занећа неће.
Љубав и вино
Истог дана
два најлепша празника,
љубав и вино
а најлепше успомене,
незаборавне.
Тако смо ја и
мој Раде
у виноград
дубоки снег пртили
док смо уз брдо изашли
и до нашег винограда
допрли.
Звук црквеног звона пара небо, призивајући Бога.
Сељак, мукотрпно ослоњен на мотику, застаје.
Звона звоне, црква зове на службу.
Окреће се према цркви и крсти се три пута.
„Сутра је светец, ваља ово завршити,“ промрмља, бришући зној с чела.
Зној му липти, али осмех не силази с лица. Наставља да ради, срећан.
Грми. Погледа у небо, прекрсти се и пожури.
„Морам да завршим пре олује, да стигнем кући.
“Да се оперем, па сутра, са женом и децом, у цркву.
Светац је, ваља се.“У себи тихо дода: „Даће. Бог. Даће…“
(C) Саша Козић
Све ће зоре пробудити таму,
човек ће ставити шешир на главу,
кренуће у сусрет својеглавости
и истини коју чува за другога.
Сакриће се у мислима,
постаће човек без имало стида
и рећи ће у лице све што мисли.
Изаћи ће пред гомилу људи,
говором пробудити савест,
прислонити разум уз срце човека
и сабрати оно што му одговара.
Никад ником он признати неће
да је његов израз сујета и злоба
и да не зна како да остане читав
и спере са лица љагу.
