То Нешто У мени се нешто сасвим тихо тка разбојима срца нежне нити плету неспутаних јата снохватица у лету. То Нешто-је попут снежнога белутка, чистог, што на длану вољеног се топи, шћућурено зебе под милогласјем далеким, к’о омама кад ваби обећањем меким да ми топле трне и дрхтаје склопи. Ја знам да у њему … Настави са читањем “TO НЕШТО………Александра Младеновић”
То Нешто
У мени се нешто сасвим тихо тка
разбојима срца нежне нити плету
неспутаних јата снохватица у лету.
То Нешто-је попут снежнога белутка,
чистог, што на длану вољеног се топи,
шћућурено зебе под милогласјем далеким,
к’о омама кад ваби обећањем меким
да ми топле трне и дрхтаје склопи.
Ја знам да у њему бива ткање исто,
испод сраслог сидра у неспокоју и жуди,
кад спушта му и диже голицаво груди
тад удише и издише ме, искрено и чисто.
У нама се нешто сасвим право чини,
разбојима душа златне срме нижу,
разузданих крда са литица што стижу.
То Нешто -је исто громовању у тишини.