www.poezija.rs

ЉУБАВ СВЕТОГ НИКОЛЕ

Страшна се пучина олујом размеће
крадући младом морнару сузе:
“Старица моја преживјет’ неће
кад сазна да ме океан узе.”

Урличе вјетар махнитим жаром
као кад демон душу слама,
а морнар плаче за својом старом:
“Како ће мати живјети сама?”

“Како ће радост моја подн’јети
да мјесто гроба море цјелива,
хоће л’ се молити, или ће клети
би л’ било боље да није жива?”

Док црни талас небо заклања,
задња му мис’о дјетињству лети,
опет је дјечак,али не сања,
пред њим је стварно заштитник Свети.

“Не бој се сине, нећеш умријети,
Молитве мајке твоје су јаче,
што може море и демон клети
кад љубав моли, кад љубав плаче!”

“Што су олуја и морске тмине
кад душа људска Господу служи,
и Ад је ситан када син брине
да матер своју чим не растужи.”

“Па и брод овај и море сиње,
и сунце жарко што земљу пржи,
све мајка твоја ноћас помиње
док слику твоју у руци држи.”

“И ове ноћи добро чељаде
Икону моју сузом залива,
И Мајка Божија за бол њен знаде,
чува те сине та Вјера Жива.”

Свети Никола подиже руку,
Благослов крсним знамењем даде,
а младић угледа познату луку,
и засја сунце, а вјетар стаде.

И опет р’јека суза потече,
ал’ овог пута нијесу пекле:
“Хвала Ти Свети!” захвално рече,
више су сузе од ријечи рекле.

Стара се рука тихо прекрсти
лаганом кретњом доброг дјетета,
и док је дираху дрхтави прсти
Свето се смјешила Икона Света.

Невен Милаковић

У једном селу, у кући на врх брда живели су баба и деда. Деда је гледао своја посла а баба?…баба се бавила политиком. Оном сеоском. Од једног чује каже другом па оде да провери код трећег да ли је истина. Од врата до врата, као у камапњи. Деда није ни слутио да баба стиче искуство за нешто што је касније, само по себи, дошло.
Једног дана неки нови клинци одлучили су да оформе партију. Неки други нови клинци одлучили су да формирају другу. Неки нови клинци из прво формиране нису били задовољни па су формирали трећу. Неки незадовољни клинци из друге формирали су четврту. Ускоро је сваки сокак имао своју партију….и сви су хтели бабу у своје редове. Баба је покушавала да од деде издејствује дозволу али никако није добијала. Деда, патријархално васпитан, говорио је: – седи бабо на дупе не дај га у најам. Но, баба није слушала. Обећавали су куле и градове, светлу будућност а за све то требала им је бабина помоћ и искуство…и убедише је.
Одвели је у салон лепоте, купање у ђакузију, затезање коже, фризура код најпознатијег фризера у селу који је од обичног брице стигао до професора академије за фризерај коју је, додуше, сам отворио. Онде где је било смежурано и наборано утегнуто је, тамо где је фалило убацили силиконе, обукли у фирмирану гардеробу, ставили на штикле од 12цм…и засели пред микрофон. Прича баба, разваљује. Како и не би кад је о сваком из села имала пун кофер информација. Гледа деда и не може да верује. Растуриће баба село….да су знали њену нарав не би је подмлађивали. Због бабиних прича настала је пометња у селу. Чак је и деда био учесник дешавања. Увече кад је баба дошла кући почела је да убеђује деду у постојање Бога. Конта деда да је баба упала у неку секту, да је заведена на криви пут и као потврђени и доказани Атеиста покушао је баби да појасни да је религија опијум за широке народне масе тако што је убио бога у њој. Баба је одлучила да због насиља у породици напусти деду. Отишла је у сигурну женску кућу.
На растанку јој је деда поручио: – лако је баба, кад имаш пуне џепове, да носиш празну главу. Упамти једну ствар, ничија није горела до зоре, доћи ћеш ти на моја врата, кад тад.
Напредовање своје драге бабе деда је пратио кроз дневник који је емитовала приватна телевизијска станица чији је власник био један од неких нових клинаца из села. Већи део села радио је за њега а он се возикао у свом новом џипу бацајући прашину у очи људима док је пролазио сокацима које је почео да асвалтира још пре него што је баба потписала своје припадање њему. Све чешће баба је на телевизији изговарала велике мисли а деда је то упорно уписивао у свеску по мало љубоморан на бабину памет. Једног дана када је земљорадничка задруга морала да отпусти и последњих 30 запослених као технолошки вишак делећи им бесплатне акције баба је на митингу где су радници штрајковали глађу рекла: – обећавам, нико неће остати без посла. Бумбар ће да коси, ја ћу воду да носим а сви ви млатићете празну сламу. После пар дана штрајка одлучио деда да код бабе интервенише, да за штрајкаче издејствује макар исплату заосталих зарада и неки социјални програм. Сачекао је да га баба прими а онда јој рекао: Баба, помогни људима, не штрајкују они глађу што немају шта да раде, него што немају шта да једу…окренуо се и отишао. Баба је остала у чуду. Знала је да деда има чудне мисли…али да му је у глави као на психијатријској клиници није могла да претпостави. Толико лудости шетало је његовом главом. Брзо је одлучила да организује СОС телефон за људе са проблемима. Паре су почеле да се сливају у џеп код Бумбара а он је широке руке на својој телевизији показивао хуманост доносећи џакове црног лука. Баба портпарол говорила је : – ево нека поштовани гледаоци виде и увере се, штрајкачима су због хуманог геста власника телевизије пошле сузе на очи. У наставку вести видећете специјалаце. Не заборавите, ако вам се случајно учини да специјалци бију, то се вама само чини, ради се о показној вежби.
Прошло је десетак година…неки нови клинци су нарасли и порасли. Почели да слушају неку нову музику, говоре на неки други начин…и отишли код деде.
Деда их је саслушао, па се прекрстио и рекао:
– таква је моја баба…нико не зна њену праву нарав. Мене је средила средиће и село. Зна она да је експерт, само још да укапира за шта и све ће бити на месту.
Што деда рекао то се и десило. Баба на власти била је боља од свих претходних. Док су пре ње дизали куле и градове, баба је дизала све што стигне. Док су они уништавали козе баба је унапређивала козаре и чобане а међу њеним посебним успесима деда је са поносом истицао допис који је послала ЕтноУнији са молбом за пријем села у чланство. Текст је завршила реченицом: “молимо вас да нам братски помогнете да постанемо ваши чланови”. Добила је одговор у две речи. ДОКАЖИТЕ СРОДСТВО…и постала предмет исмевања. Најпре у својој партији, а потом и шире. Од врата до врата (поново) од странке до странке….до дедине капије.
Деда је пијуцкао ракијицу, гладио брке и певушио…
“дала баба банку да уђе у странку, сад би дала све да бежи из ње
чупа баба косу, испала је сојка, обећали баби да ће
бит девојка” (хвала Србо)