Добродошли!
Пеко ЛАЛИЧИЋ ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 1 Изникох крај отворених врата у шевар ме и папрат повијаше бршљаном ме притезаше те стремим висинама на себе ослоњен у седло бих да ускочим са ветровима да се надмећем да јездим горама и водама да отичем мостовима песмама и у њима да пресахнем бистроок од љубави.
Пеко ЛАЛИЧИЋ
ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 1
Изникох
крај отворених врата
у шевар ме
и папрат повијаше
бршљаном ме
притезаше
те стремим висинама
на себе ослоњен
у седло бих
да ускочим
са ветровима да се
надмећем
да јездим
горама и водама
да отичем мостовима
песмама
и у њима да пресахнем
бистроок
од љубави.
Oprostićeš mi ako te istinom zavolim pre nego svim rečima koje bi da čuješ da odložiš trenutak da još tren snivaš dok se ne probudiš topla i snena u mojoj ljubavi. Gledam te i preneražen ne vidim sebe u tvojim bistrim očima. Govorim ti i tvoj sluh ne dopire do mojih ušiju. Vidim, ti bi … Настави са читањем “Oprostices mi ako te istinom zavolim – Milena Dulovic”
Oprostićeš mi ako te istinom zavolim
pre nego svim rečima koje bi da čuješ
da odložiš trenutak
da još tren snivaš
dok se ne probudiš
topla i snena u mojoj ljubavi.
Gledam te
i preneražen ne vidim sebe
u tvojim bistrim očima.
Govorim ti
i tvoj sluh ne dopire do mojih ušiju.
Vidim, ti bi mi skočila u krilo
i povukla za još kratke zulufe.
Mogao bih da te baronišem
ali da ne bih ćutao
pevam ti pesme
pričam priče
prevodim žednu
od Toplice preko Morave i Lepenice
do obronaka Fruške Gore
i vičem tvoje ime
ne bi li mi gornjom usnom prekrila donju
i ja bih se setio ko sam
u tvom disanju
i svakom pokretu
samo maramom oko struka prekrivenog tela.
Kotrljao bih sve grozdove vina
niz put od usana do usmina
pojio bih te opojnim sokovima
vrteo ti zvezdice
i pleo venčiće od ivanjskog cveća…
Probudi se, sanjalice!
Govorim ti kao prijatelj.
Šta mi želiš biti,zlato moje?
Želim ti biti oranica
drvo života
plod spoznaje
tvoja nedostižna granica
put u večnost
sve tvoje!
Ako to ne želiš
kaži me nebesima
da ti se sa kišom slivam
niz zidove tvoje duše.
S R E Ć N A NOVA 2010 !!!
S R E Ć N A NOVA 2010 !!!
СРЕЋНА НОВА 2010 ГОДИНА И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ ПоезијаСЦГ
Река Дрина Провлачи се и вијуга између брда река Дрина сакупљајући речице, потоке и воду са околних брда и планина односећи сплави и сплаваре у даљину. Прве године живота свог проведох крај ње на њивама ђедовине моје уживах по обалама њеним када сам стасао за рад одрастао момак млад морадох у … Настави са читањем “Река Дрина – Милован Веселиновић”
Река Дрина
Провлачи се и вијуга
између брда река Дрина
сакупљајући речице, потоке и воду
са околних брда и планина
односећи сплави и сплаваре
у даљину.
Прве године живота свог
проведох крај ње
на њивама ђедовине моје
уживах по обалама њеним
када сам стасао за рад
одрастао момак млад
морадох у свет да се селим.
Глисери сада плове
током њеним
сад не хучи више када тече
слапови су њени занемели
испод Ђуревића и Старога Брода
нема више житородног поља
мала Дрина сад језерска вода.
Mилован Веселиновић
San… Ili… Topiš se… Tvoj pogled… Čeznem kao pseto… Obliva me toplina… Duboko u noć… Proganjaš me… A dobro znaš… Da, dobro… Slab sam na Tebe… Oduvijek… Usne Tvoje Med su… Volim med… Imaju čudan ukus… Gledam Te… Ne vjerujem… Vjerujem… To si ti… Da, jesi, ma ne… Haluciniram… Dok jutro se budi… Ah ne, … Настави са читањем “San… Ili… Arsenije Lalatović”
San… Ili…
Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…
SNIVANJE Šta smo mi? Parče paučine preko trnja razapeto vreli talas ne zapljuskuje ni obale ni obrise, rasplinut i prezreo poljubac još nerođen. San usnili omeđen nebom pod krošnjom skriveni u hladu Evine jabuke spoznaje i čežnja i srce nara raspuknuto i zrelo da ti se preda. S kakvim pravom tražiš meku podatnost … Настави са читањем “Snivanje- Angelina Radulović”
SNIVANJE
Šta smo mi?
Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.
San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.
S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?
Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.
Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.
To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.
To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.
Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.
Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.
Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.
Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.
Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k’o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.
Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.
Ruka piše srce diktira što veće srce to oko bistrije da iskru u nedra sakrije. Medju oblake reči oblačim dušu svlačim dok nebo ne naoblačim. Bela haljina mojih ruku vez nedodirljiva za prste glave podiže otkucaje niže.
Ruka piše
srce diktira
što veće srce
to oko bistrije
da iskru u nedra sakrije.
Medju oblake
reči oblačim
dušu svlačim
dok nebo ne naoblačim.
Bela haljina
mojih ruku vez
nedodirljiva za prste
glave podiže
otkucaje niže.
PRVA PESMA Duva, zviždi, moj novembar- sedamdeset četvrti i na pleća mi prti sećanja lepa, sećanja razna, neka ružna i tužna, neka prazna… Pravismo zidne novine u školi. Uča nam reče šta zidna novina znači i poče da vedri i oblači: “Ti, nacrtaj brdo, polje, žito, sunce- pokaži lepote Otadžbine i zašto se voli… Ti, … Настави са читањем “Prva pesma- Miljojko Milojević”
PRVA PESMA
Duva, zviždi, moj novembar-
sedamdeset četvrti
i na pleća mi prti
sećanja lepa, sećanja razna,
neka ružna i tužna, neka prazna…
Pravismo zidne novine u školi.
Uča nam reče šta zidna novina znači
i poče da vedri i oblači:
“Ti, nacrtaj brdo, polje, žito, sunce-
pokaži lepote Otadžbine i zašto se voli…
Ti, drvo, jabuku prepunu roda
i pod njom borca koga je Sloboda
koštala rana i desne ruke…
Ili naslikaj bez muke-
proleće:pčelice zlatne, mirisno cveće…
Ti, oslušni potočić, reku,
šumu, česmu…
I kako šume, žubore, teku
napiši lepu, veselu, pesmu…
Znam: ti umeš, možeš to!”
Uh, dođe mi muka, zlo…
Gde zađe i baš mene nađe
da slušam česmu i napišem pesmu!?
“Ma, ne umem, ne znam ja to!”
“Umeš, umeš! il’ bi, možda, priču rađe?!”
Po podne, mislim, mučim se, uzdišem,
o čemu i kako pesmu da napišem.
Kad već izgubih nadu svaku
ugledam na belom cvetu
prelepu zvezdu petokraku…
Evo mi pesme na cvetu
o zvezdi što nebom jezdi,
najdražoj i najlepšoj na svetu!
Za svog uču i novine zidne
sročim rime u osam strofa.
Eto pesme bez reke i česme!
Pa nek ‘bidne -kako bidne’,
Dža il’ bu -spas, il’ katastrofa:
“Kad god kreneš -bilo kuda,
petokraka blista svuda!
Krasi srce u drvetu i latice nežnog cveta.
Dok treperi plavetnilom noćnog neba
ogleda se u bistroj vodi.
Kad zatreba, širom sveta,
porobljeni narod vodi Sreći, Pravdi i Slobodi.”
Sedam strofa ne sećam se više
jer dugo vreme mnogo toga briše.
Ujutru, pesmu predam uči.
Čita, vrti glavom -nešto ga muči!
U papir se zablene, pa strogo u mene:
“Ko ti je ovo napisao? Dobro je, lepo, mnogo!
Odakle si prepisao,
kazuj ko ti je pomog’o!?
Samo ‘Niko!’- nemoj mi reći,
jer to ne piše razred treći!”
Dva dana na odmorima
nije mi dao mira…
Shvatih da me maltretira
i prokleh zvezde, šumu, reke, česme,
uču i, naravno, pesme…
Ali ne baš svaku:
npr.Titov naprijd od Nazora,
Šantićevo Veče na školju…
I svoju prvu i najbolju:
P e t o k r a k u.
(C) Miljojko Milojević
9. Novembar, 2009.g.