www.poezija.rs

Muzika koju nikada nisam cuo,

zvuk je stvaran,ubija i boli.

Molim te,

voli me,voli me…

Ukus stvarnosti,miris bolesti,

osjecaj pripadnosti,

bol je gorak,

ne mogu voljeti…

Prilike koje hodaju nebom,

prolaze kroz zidove sjaja,

prilike nestaju,gledajuci u dubinu,

vec je u stvarnom zivotu…

Bojim se,nestajemo.

Mi smo sve,

sve smo mi,

zvuk slobode je u krvi…

Otkuda onda ovi udarci,

ove oci,ova tama.

“San je otisao,da li me cujes,

ne osjecam te…”

Svijetlo ulazi,

mogu uhvatiti svijet i odsanjati ga.

“Vidis li me,gore sam,

ne smijem ostati…”

Mogu izmisliti stvarnost,

unutra i spolja,

ocisti me mirisa

i spasi me bola…

U poslednjem zraku jutra,

grebali smo noktima osusena lica

i pustili krv iz ociju.

Nasi prsti smrde na na zlocin,smrde na ljubav,

zagrizli smo sve one budjave rijeci,

koje su se nasle na stolu,u tami…

Otrovani osjecanjima od prvog trena,

iz tudjih knjiga smo naucili da zivimo,

suvise smo bolesni da bi smo voljeli.

Ostavili smo prozor otvoren,

ljubav ce uci nosena mirisom pozude.

Dolje niz ulicu,prilike su samo stajale,

na kisi i gledale kako postojimo.

A nestao sam te noci…

Razapeti osmijeh slivao se niz mokra tijela,

ujutru su javili,djecak koji je progutao zivot

umro je od grceva u stomaku.

Bol izgradjen od nemirnih pogleda,

rastrgao je njegovu utrobu…

Ne mogu dalje.

Molim te,pricaj mi o sreci,

zasto ponovo cutati?

Prodali su sve razloge za smijeh,

nijedan dovoljno dobar za kraj.

Grizli smo svoje prljave ruke,

ne bi li se oslobodili okova,

utopljeni zauvijek u nektru podzemnih bogova…

Nebo od tamno-crvenih cigli

i betonske rijeke koje sijecu lice

nisu dovoljne da opravdaju tvoju sumnju,

u toj sramnoj i naizgled dosadnoj raspravi.

Ubijas li ponovo ili samo otimas duse,

u paramparcad polomljenih istina,

ciji otisak nije zalijepljen na zidu.

Ukrao si, zar ne ?

Nas poslednji razlog,nije igracka

koju mozes razbiti da bi zadovoljio

i nahranio svoju pohlepnu znatizelju.

Nudis mi svoje prljave ruke,

ne mozemo ostati isti,

sa nozem preturas po fiokama

u sobi vremena,ne bi li nasao

dosadu i preuredio njenu utrobu.

Dosta,ona ne pripada samo tebi!

Moramo sve podijeliti,

kristalne suze ne mogu nista promijeniti.

Mi smo baceni u ocaj,

mi smo umrli u smiraju noci

u eksploziji prvog vatrometa,

spaljenih sazvezdja,

ciju istinu krijemo u sklopljenim prstima.

Ne dozvoli da te otisci zavaraju,

staklo je ravna povrsina,

nase mjesto je upravo tu…