Čestitka Kulturnom centru Kruševac

POVODOM 19 GODINA USPEŠNOG RADA, OSOBLJU I SARADNICIMA KULTURNOG CENTRA KRUŠEVCA I SVIM KREATIVNIM LJUDIMA OVOGA GRADA UPUĆUJEM ISKRENE ČESTITKE UZ ŽELJU DA ZRAČE LEPOTOM SVOJIH DELA. S POŠTOVANJEM, PEKO LALIČIĆ

POVODOM 19 GODINA USPEŠNOG RADA,
OSOBLJU I SARADNICIMA KULTURNOG CENTRA KRUŠEVCA
I SVIM KREATIVNIM LJUDIMA OVOGA GRADA
UPUĆUJEM ISKRENE ČESTITKE
UZ ŽELJU DA ZRAČE LEPOTOM SVOJIH DELA.

S POŠTOVANJEM,
PEKO LALIČIĆ

Krcag..

U gomili starih stvari, pronasla sam krcag jedan, vidno stari,vec okrnjen ,nekom bese nekad vredan. Vredne ruke grncareve,trudile se s puno zara, pa ga lepo ukrasile ,za to treba bozjeg dara. Kupio je otac stari,lepoj kceri- vodonosi da kosace ona poji kada im se seno kosi. Pred ocima slika ziva-mirna reka,mlada deva, kako krcag nezno … Настави са читањем “Krcag..”

U gomili starih stvari, pronasla sam krcag jedan,

vidno stari,vec okrnjen ,nekom bese nekad vredan.

Vredne ruke grncareve,trudile se s puno zara,

pa ga lepo ukrasile ,za to treba bozjeg dara.

Kupio je otac stari,lepoj kceri- vodonosi

da kosace ona poji kada im se seno kosi.

Pred ocima slika ziva-mirna reka,mlada deva,

kako krcag nezno nosi dok iz duse pesmu peva…

Suma peva, peva polje,na sve strane pesmu nosi

dok joj nezne bose noge,gaze travu sto se kosi…

Krcag igra joj na grudi dok ga nezne ruke nose,

preko ledja rasule se devojacke duge kose…

Priblizava polju sena gde su momci seno deli,

kad videse da prilazi oko nje su u krug seli..

Devojka je redom svakom dodavala krcag vode!

No, kada je zadnjem dala ljubavni je jad probode.

Svako joj je osmeh slao a u oku ceznja blista,

I svakom je ljubav bila kao voda bistra, cista…

Al’ koga bi ona htela,njegov pogled svetom luta,

daljina ga negde zove i hiljadu novih puta…

Obracao nije paznju na taj pogled sto ga zeli,

na to srce koje cezne, da mu osmeh, on dodeli…

Vratio joj krcag mali ,bez osmeha i pogleda,

dok je mlado srce jadno umiralo dok ga gleda..

Ustao je i krenuo prema senu da ga dene

nije bio svestan zelje ni ljubavi mlade njene…

Povredjena,nema, tuznai ispustila krcag mali,

okrnjio dok je pad’o taj neduzan krcag pali….

JELA – Miljojko Milojević

JELA Na proplanku iznad sela, ispred šume i bokora jorgovana, stasala je, zimzelena, vita jela. Ispod njenih gustih grana, u svežini njenog hlada, vezak vezla pastirica Jela mlada. Vez’o sam joj slatke priče o ljubavi što iz mladog srca niče. Zanesena u svoj vez gledala me s čežnjom vrelom a na platnu snežno belom širio … Настави са читањем “JELA – Miljojko Milojević”

JELA

Na proplanku iznad sela,
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,

u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče
o ljubavi što iz mladog srca niče.

Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.

Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada
vratila  se u svetlosti velegrada…

Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
 Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj džungli velegrada…

***
Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utulim gorki jad,
 u vinu da nađem spas…
In vino veritas! 

Miljojko Milojević

 

 

Vavilon-Stefan Besovic

Djecaci sivih ociju, tumarali su kroz noc,slijepim ulicama… Slusajuci pjesme o davno zaboravljenim herojima, suvise bolesni da bi umjeli da vole… Otrovani osjecanjima od prvog daha, sa bodezom u tijelima, gledali su otpad na ulicama. Miris njihovih uvenulih dusa,pravio je stit, sprecavajuci da pogledi radoznalih, praznih prolaznika dospiju do njih. Gladni za poezijom,gladni za istinom,gladni … Настави са читањем “Vavilon-Stefan Besovic”

Djecaci sivih ociju,

tumarali su kroz noc,slijepim ulicama…

Slusajuci pjesme o davno zaboravljenim herojima,

suvise bolesni da bi umjeli da vole…

Otrovani osjecanjima od prvog daha,

sa bodezom u tijelima,

gledali su otpad na ulicama.

Miris njihovih uvenulih dusa,pravio je stit,

sprecavajuci da pogledi radoznalih,

praznih prolaznika dospiju do njih.

Gladni za poezijom,gladni za istinom,gladni za zivotom,

kucali su na gvozdena vtata,niko nije otvorio.

Sunce bolesno grije,mogu osjetiti vazduh,

dok se lijepi za njihova pluca…

Izgubljeni djecaci povracali su po ulicama,

svoju bol,svoju gorcinu koju su prethodne noci,

ubijali,na kraju isto tako izgubljenog grada.

Bezimenog grada koji je smrdio na trulez,

i nije cudno sresti mrtvaca koji te moli,

za slobodu,za jos jednu priliku,

uvijek u strahu da ce biti odbijen.

Drzali su zivot u rukama,toliko vreo,

toliko snazan,morali su ga ispustiti,

jer opekotina se sirila po njihovom tijelu…

Sjenke postoje da bi znali,

koliko smo prazni i nistavni.

Jadni djecaci,slavni djecaci,

iz cijih grudi svakog trena prsnuce zivot,

pruzajuci prasnjavim ulicama viziju,

izgubljenu pod velom noci,

koju slabi snopovi svjetlosti ne mogu osvijetliti.

Marsirali su plocnicima smeca,

u njihovim tamnim kaputima,trazeci otpadnike

i djubriste smrdljivog grada…

Djubriste u cijim glavama su ideje novog svijeta.

Njihova proslost je izbrisana,sadasnjost trula,

a buducnost nikada nije postojala…

Nocima su slusali tisinu dok grebe zidove,

i udara u masne prozore odbijajuci se do njihovih usiju.

Gledali su prazninu kako ispunjava prostor,

izmedju poda i plafona,dok cekaju svoje prijatelje,

koji napolju prodaju sve svoje ideje za hranu.

Osjecajuci ukus bakterija u svojim ustima,

znali su da nikada nisu sami…

Druzenja sa ludim Dzekom Danijelsom

i sa cigarom u rukama,drzeci isjecke iz novina,

sa fotografijama nagih prodanih boginja.

Pljuvali su svoje zelje,bolest i strasti po njima,

na kraju ih mrzeci zbog njihovog ropstva,

muskoj pohlepi kojoj prodaju svoja tijela za tron.

Djecaci su zeljeli svoje djevojcice,

koje su venule u zatvorima zbog prirodnosti.

Njihove pijane muze…

Zajedno napusteni od porodica,

bez mjesta koje bi nazvali domom,

smisljali su nacin da okoncaju zivot.

Zavrsavali su u ludnicama,

kljukajuci ih tabletama,zeljeci da prihvate,

novu stvarnost,koja je daleko opasnija i daleko bolesnija.

Ljudi slusaju bajke.

Ljudi vjeruju u bajke.

Ljudi ne zele da zive bajke.

Zele da vole,a da ne znaju sta je ljubav.

zele da zive,ali da ne znaju sta je to zivot.

Dan kada je gusjenica,nije gutala prasinu,

njen poslednji dan…

Horoskop Duško Vujović

Hororskop Otvorim danas novine kad ono -op, horskop. Ni manje ni više nego na godišnjem nivou I kaže ovako: “Čuvajte se bitangi velikih I malih. Ima možda I nekih zaostalih ali ne mentalno, već momentalno. Oni vam mogu zagorčati život Naročito u vrijeme praznika”. Dobro važi. Onda kaže dalje: “Čuvajte se ljudi – prividjala Čak … Настави са читањем “Horoskop Duško Vujović”

Hororskop

Otvorim danas novine kad ono
-op, horskop.
Ni manje ni više nego
na godišnjem nivou I kaže ovako:
“Čuvajte se bitangi velikih I malih.
Ima možda I nekih zaostalih ali ne mentalno,
već momentalno.
Oni vam mogu zagorčati život
Naročito u vrijeme praznika”.
Dobro važi. Onda kaže dalje:
“Čuvajte se ljudi – prividjala
Čak I kada vam se čini da ih nema.
Ne opuštajte se ni za živu glavu.
Od njih kreće iznenada,
baš kada se najmanje nadate
gomila problema.”
Dobro važi.
A posao kaže:
“Na poslu morate da zapnete
Ko magarac jer vam je Jupiter u P.M…..
A saturn ga evo pravo za njim.”

E tu ….. povilenim,
Ali držim se-ćutim.
A ljubav:
Za ljubav kaže I tako I tako ali zdravlje
Ama baš nikako.
Tu sam konačno puk’o,
Ne izdržah I opsovah glasno:

“Slušaj horosope u sred ti se priče….!”,
Za susjednim stolom neko tiho doda:
”ovom nije dobro, na novine viče”.

Ne obraćam pažnju, nastavljam da drečim:

“Alo horskope jesi li ti čitav!
“Alo bre”, i vičem to što mogu jače,
“Alo bre budalo, idiote! Stani….!

Pa ovo ispade isto ko I lani!”

Pozdrav nikome — Marina Adamović

neskromno živite smšite se i lečite vlastite rane mojih nigde nema i-ha osim u spisima administracije no i to pobacajte (ako ih nisam jednom spalia) poslednja želja mi je bila da me ostavite šaljivom graditelju rova i da nikada ne saznate gde je tavanica mog travnatog doma lakše će mi biti (ionako lakoj) da niko … Настави са читањем “Pozdrav nikome — Marina Adamović”

neskromno živite

smšite se

i lečite vlastite

rane

mojih nigde nema

i-ha

osim

u spisima administracije

no

i to pobacajte

(ako ih nisam jednom spalia)

poslednja želja mi je bila

da me ostavite šaljivom graditelju rova

i da nikada ne saznate

gde je tavanica mog travnatog doma

lakše će mi biti (ionako lakoj)

da niko ne nazre moju nagu dušu

dopuštenu samo crvima

i raznobojno-crnim znacima pitanja

DAN POSLE RASTANKA Tatjana Dj

Dan posle rastanka Sedela je na klupi, na suncu u malom parku sa tugom u srce, dok je vazduh sladak od svežeg šimšira hranio joj dušu prepunu nemira. Sedela je satima predana samoći, navikla da čeka, svakako će proći nije bilo sumnje da saznanje boli, trenutak kad shvatiš, više te ne voli. Kad postade žrtva … Настави са читањем “DAN POSLE RASTANKA Tatjana Dj”

Dan posle rastanka

Sedela je na klupi, na suncu

u malom parku sa tugom u srce,

dok je vazduh sladak od svežeg šimšira

hranio joj dušu prepunu nemira.

Sedela je satima predana samoći,

navikla da čeka, svakako će proći

nije bilo sumnje da saznanje boli,

trenutak kad shvatiš, više te ne voli.

Kad postade žrtva sopstvenog poroka

zavisna od pogleda dva zelena oka,

bezuslovno pružajući ljubav i toplinu

nepravedno ostavljena, oseća prazninu.

U oblaku duge, svetlosmeđe kose

skrivena od pogleda koje drugi nose,

hrabrost je dozivala da joj se pridruži

kao majka dete, za ruku je drži.

Nevoljno prepustiće sudbi da je vodi

šta sudbina želi neka se dogodi,

njenom srcu utehu ne pružaju reči

već spokoj tišine koji dušu leči.

Drhtaj srca pravim imenom naziva

proživljene dane polagano sniva,

ne želi pobeći jer je očarana

srećom koja ljubavlju nestvarnom je tkana.

Osećanje umora širilo se telom

dok je sumrak skrivao svojim tamnim velom.

Užarena tačka sa neba je pala

dal postoji sutra, više nije znala.