www.poezija.rs

У нашу породицу ушао је пре четрдесет година.

Донео га је покојни отац.

Од тада, па све до данашњих дана, радио је непрекидно, без престанка.

Нико никада није сазнао одакле је дошао.

На око леп, браон боје, дрвен, лакиран.

На сваких пола сата оглашавао се једним:

Дооонг.

А читав сат оглашавао је ударцима, бројећи сате.

Отац га је добио на поклон од некога за кога нам никада није рекао ко је.

Много га је волео.

Чистио га је, подмазивао, навијао и уживао у њему.

Отац је умро.

Умро је и сат.

Радио је када је хтео и колико је хтео.

Време од очеве смрти је пролазило.

Млађи син је порастао.

Завршио школу за лабораторијског техничара.

Почео да ради.

А ја сам пао и повредио кук.

Лежим у кревету.

Једног дана дође млађи син и донесе велики телевизор, 55 инча

Хоће да га стави у дневни боравак.

Само ме је питао:

,, Могу ли да скинем зидни сат да окачим телевизор ‘’ ?

Рекао сам да може.

Сат је скинуо са зида и окачио га у моју собу.

Погледао сам га.

Сат мог оца.

Сат који је стао онога дана када је и он отишао.

А сада је поново у мојој соби.

Само још да га поправим

Постао сам он ,

а он је постао ја .

 

Пола сам човек ,

а пола имагинаран лик .

 

Мени није дозвољено ништа ,

а њему све .

 

Иде поред мене ,

све гледа, посматра ,

сваки мој корак ,

сваку моју грешку .

 

Боле ме његове мисли

у сутрашњем сивилу јутра .

 

Чекам

његову похвалу

или казну .

 

Не знам шта да очекујем.

Шта год буде , биће .

 

Добро или зло по мене ,

надам се добру .

 

Зло правио нисам .

Вера ми је јака .

Невоље не очекујем .

 

Добро се добрим враћа ,

тако се и понашам .

 

Уосталом ,

видећемо сутра ,

када дође време

Тишина је та која јури

наше јауке душе,

затворене у мехур од живота

настао током свих година

овог нашег турбулентног живота.

 

Јуримо горе-доле

по бескрају мирисних

мисаоних ливада,

док наше лудо време

пише нашу историју.

 

Пише је од свих

свесних,

а богами и несвесних догађаја

који нам се,

кад  тад,

врате на наплату.

 

Хтели ми то

или не.

 

А то понекад боли.

 

Изгубиш дах,

не можеш да дишеш,

губиш се

у раскораку времена и простора.

 

И када изгубиш сваку наду,

када помислиш

да више нема излаза,

 

изненада дође

некакво решење

 

које ти се,

у том тренутку,

учини

као право.

 

Можда и јесте.

 

А можда је

само још

један мехур

у коме живот

наставља да нас

јури.

Nekad gospodin to beše,
u odelu sa kravatom,
svi da budu ko on hteše,
uvažen sa dobrom platom.

Dav’o i tražio znanje,
i packa poneka pala,
to se zvalo vaspitanje,
sva su ga deca slušala.

Roditelji govorili;
“udri kad ne bude znao”,
pa bi kući nastavili,
tamo gde je on stao.

Od Unicefa, Uneska,
stigoše dečija prava,
džabe olovka i sveska,
kad ostane prazna glava.

Da se najavi kad pita,
koji red i koja strana,
šta mora da se pročita,
na kom času i kog dana.

Roditeljima šerujem,
greške, propusti, šta, kako…
“Znate i ja sam iz struke,
napis’o je tačno tako!”

“Privatni profesor kaže,
da treba pet da mu date,
on nas nikada ne laže,
žalićemo se da znate”.

Inspekcija zatim sledi,
trkeljišu se papiri,
izjave svima prosledi,
ćuti, malo se primiri.

Sve piše u zapisniku,
šta ti se na teret stavlja,
i rešenje nastavniku,
“nemoj da ti se ponavlja!”

Rizikuješ kad daš keca,
da te svi ponižavaju,
škola, roditelji, deca,
od tebe svi bolje znaju.

Direktor će da te “štiti”,
“grešio si”, manja plata,
“daj pet, il’ će svašta biti,
znaš ti ko je njegov tata?”

Skrajnut u svakom pogledu,
rob čitavog radnog veka,
na piskaralo te svedu,
bez dostojanstva čoveka.

Od gospode do prosjaka,
nepriznat delom i likom,
od države i prostaka,
još se zoveš nastav(NIKO)M.

Za sve kolege prosvetne radnike i ostale koji shvataju važnost obrazovanja.