www.poezija.rs

ШУМАДИЈСКА РУЖА

Кад се румен са истока, прелије на српска села
преко шума и котлина, преко њива и планина,
кад нестане прва роса са биљака и жбуневља,
кад се дигне са крошања тајанствена магла сива,
тада пољем замирише трновита дивља ружа
и заблиста драги камен-
заносна и дивна Гружа.

Као топло, живо срце, у грудима Шумадије
што га бистра река Гружа својом крвљу вечно поји,
вековима тако куца и никада не престаје
традиција у народу, што нараста, што се роји.
А Гружанско језеро је главна жила куцавица
што над Книћом шири крила к’о велика плава птица.

Са Борачког оштрог Крша пуца поглед на долину,
на питомо, меко гнездо где се частан народ свија,
где чувају етно-куће историју и баштину,
стара јела, обичаје и укусе од ракија.
А из Жуња и Борача домаћини госте зову
да под кровом ћерамиде ту доживе бајку нову.

Питомина ушушкана међ’ храстовим шумарцима,
међ’ стаблима красних букви Гледића и Котленика,
замирише свом лепотом багремовим прапорцима
у пролеће кад јоргован боји платно мозаика.
Само човек што се роди у оваквом завичају
уме срцем да се клања том нестварном земном рају.

Лепотица свих предела, опевана већ сто пута
у делима од сељака што је представише свету;
Живадина који и сад шљивацима зрелим лута
и Добрице, ког због Груже, Бог претвори у поету.
Јер Србија нема лепших слика које космос створи
Као што су Груже моје, хармонија и декори.

Љиљана Тамбурић

NIČIJA NEVESTA

Jesenja me ophrvala tuga, mirišu mi na pustinju noći…
Mesec mladi k’o da mi se ruga i dosipa pelin toj samoći.
Mali slavuj peva pesmu setnu skriven negde među lišćem žutim,
dal’ će oči, ljubav da mi sretnu, pitala bih ali ipak ćutim.

Zora plava nikako da svane da mi sunce razveseli lice,
jesen nosi kišovite dane i u njima suze patilice.
Oj jeseni po vetru ti šaljem tihu tugu na listu od bresta,
bez ljubavi neću moći dalje, sama sam ti – ničija nevesta.

Ljiljana Tamburić