Сања која се сања
За Зорана Миленковића
Моја ћерка, звала се Сања
Ја је само сањам сада
Парче мога меса
Мирисала је на љубичице
Држана у крилу
Бацана у вис да лети
И дочекивана у сигурне очеве руке
Вођена за руку
Учећи од првих слова
Стигли смо до једначина
са две непознате
Она је била будући математичар
Будућа мајка
Колица би гурала преко тог моста
Будућа бака
Унуке би шетала поред Мораве
Да није било велике игре
Смртне са неба
На мали град
За велике она није била Миленковић
Него маленковић
Пилоти не чују врисак
Зато ја сада моју ћерку Сању
Само сањам.
© Нина Симић
(Прочитано: 13 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.069.407 пута)
