Što mi vetar granu ruži zalomio
da joj cvetak nežni sad prekriva inje
zašto zračak sunca nije kraj nje bio
pa ga cvetna svila sad nemo proklinje
Što mi zoru sakri teški oblak sivi
kano žedna neman rasu se po duši
kao katran crni prosu se po njivi
da mi ružin koren bezdušno isuši
Što u mome srcu tama se ne gubi
nit u tajnom vrtu cveta nada mila
što mi duša prazno mesto i sad ljubi
tamo gde je ruža moja nekad bila
Što u oku suze bistre više nema
da na suvi koren ko molitva kane
dal se moja ruža na dalek put sprema
dal korenu behu odveć teške rane.
autor
Jovica N Ðorđeviċ
13.12. 2025g
(Прочитано: 26 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.069.406 пута)
