СЛИКЕ СЕЛА ИЗ МОГ СПОМЕНАРА
(НОСТАЛГИЧНА ПОЕМА)
Некад лако беше из села отићи,
ко што и ја отуд у град давно одох…
Ајде, што тад одох, к’о и други птићи,
већ што нигде мира да нађем не могох…
Село ми из срца никад не изађе,
кад га се ужелим у себи га нађем.
Зенице ми крију многе давне слике
и из душе чујем гласове и звуке,
из детињства памтим придике и вике,
сиромаштва терет и сељачке муке…
Но не беше бриге и не беше страха,
око мене беше свуда сиромаха.
И свуд беху разне животињске душе;
Џивџани и свраке, кучићи и мачке,
сви имаху очи, изгладнеле гуше
и све беху наше једине играчке.
Па и оне гадне пољске бубачине
уствари су змије што се злобним чине.
Свуд љубави беше, зашто да се крије,
обичај је био да се једе скупа…
Беше нешто људско, пуно емпатије…
И да свако сваком на врата залупа,
да комшика може у ручак да гвирне
и стварчицу сваку у кући додирне.
Кад се сетим куће са земљаним подом,
испуцалим дуваром од кречења силних,
на клупици кофе са бунарском водом,
из оближње шуме пој птица умилни
дође ми да вратим оно време, таман
и да се узверем кроз баџу на таван.
Страшном бурулејком плашио ме деда
када од хладноће не могах да заспим…
Чинило се као да однекуд гледа
и осећа како под губером дрхтим,
док бубњара црна задњи жарчић црпи
а ветар полако пукли месец крпи.
Ујутру би баба грејала ракију
док мајка у штали не помузе краве,
за доручком, мушки, уз качамак пију
а деци се пржи бар по једно јаје…
Ручак буде пасуљ ил кисели купус,
без меса, ал маст му додавала укус.
После пију Дивку када неко сврати
а ми деца шербет са мало шећера…
У новини коцке чувала је мати
ко да је чувала ниску од бисера…
Ах, што беше слатко макар пола коцке,
заслади те целог, онако до коске.
Ретко кад се ишло доле до чаршије;
На црвено слово ил’ кад вашар падне,
неко крене пешке, кад се већ напије
да случајно с’ чеза путем не испадне.
А по путу џомбе, камење и рупе,
од тумбања не мож’ кости да се скупе.
Но беху баш ретки дани светковине,
углавном су изласци били у чаире,
на ливаде, баште, плодоносне њиве,
терајућ’ на пашу овце, краве, свиње,
носећи са собом мотике и виле,
риљеве, грабуље и оштре секире.
Тежак беше живот саздан од печалбе,
некада робија ал’ некад и радост…
Ниси мог’о чути од никога жалбе,
па и мени тако пролазила младост.
Но кад бејах мала беше и забаве,
то су били дани без премца и мане.
А за децу, лета беху к’о из бајке,
можда и због тога-не чусмо за боље,
тада нас испрате за овцама мајке,
са сиром и хлебом у далеко поље…
А мушкарци ставе на рамена косе,
тестију и зембил, па под ноге босе.
У авлији нашој беше право царство:
кокошке и певци, квочке с пилићима,
мисирке и ћурке, право господарство
са козом и јарцем, малим јарићима.
Купале се шотке ту у баруштини
па се онда сушиле у топлој прашини.
Увече кад сунце клоне преко брда
и када се зрикавци песмом обезнане,
кад’ се с’ паше врате засићена крда,
кад умор са чела преко веђа ка’не,
тад за децу крене права летња фешта
за свицима трка јер почиње жетва.
А ти дани беху за најмлађе страва;
вршалица беше ужас што клопара,
огромна и страшна од дрвета крава
што пшенице снопље гута к’о аждаја
у данима када највећа је јара
па с’ прашином изађе позлаћена слама.
Берићет се сипа у очишћен амбар
а слама се здене у стогове жуте
док плева к’о ситан жућкасти ћилибар
сложи се у плевњу с врећама од јуте…
А онда се софра постави у хладу
и с’ трпезом скромном ода почаст раду.
Већ следећег дана на другом задатку,
врућина је увек узимала данак,
немаш никад станка кад си у опанку
иако се чини да одмориш намах…
Паприка у башти и босиљак млади
под звездом што пржи џаба да се сади.
Још са зором росном, колесар се спреми
у њему су кофе, мотичице разне
па када се све то у башту допреми
над авузом ђерам не бежи од казне,
долап се полако са водом покрене,
благоносна течност у поврће скрене.
Садио се дуван у редове ретке
на њиви што беше у близини реке,
брали су се зрели листови с петељке,
низао и ређао испод кућне стреха.
Барабар с’ дуваном и свилена буба
што се храни лишћем са белога дуда.
Како разнолико беше радно место
у фабрици мојих предака у селу…
Тих послова тешких сетим се баш често
па чудесну слику себи створим целу,
но најлепша беше саздана од снопља
кад се брала висока узрела конопља.
Ретко ко ће сада веровати причи,
рекли би да причам измишљене ствари,
ал’ ни један посао на тај ми не личи
гајисмо конопљу на педесет ари.
Без ње не би било постеља ни черги
где би ми сељаци преморени легли.
Конопља је била део мог живота,
са запрегом вожена до Расине хладне,
лежала са туђим гомилама снопља
па онда извлачена да се не распадне.
Сушена у купе у дворишту целом
ширећи свој мирис опијеним селом.
А кад се осуше њена стабла гипка
и листови крену сами да се руне,
кад почне да пуца бела крта шипка
што служиће после за потпал фуруне,
сноп по сноп се ставља у трлицу стару
ко кад стављаш на пањ убичину главу.
Тад баба заседне на троножац ниски
па гребене смести међу цволенике
и провуче поздер па сведочи вриски
тежињавих нити и скрцканих шипки.
Кад тмина поједе задње зраке сунца
тад деца попале ова танка дрвца.
Па кругове праве по ваздуху свежем,
магичне и светле к’о неке планете
и једно од другог око куће беже
док сићушне жишке свуд около лете.
Ах, лепе ли игре, лепих играчака,
у данашње време од тога ни трачка.
Кад замине лето и уступи престо
јесени што злати све чега се такне,
свако своје тада заподене место
и сваког у кући важан пос’о бакне.
Па се тад поделе надлежности свима
да би се што лакше пребродила зима.
Разбој, брдо, чунак, све да је на мети.
Навијена потка, на кудељи пређа…
Треба преко зиме под фењером бдети
и над везом ваздан савијати леђа.
Чуча лампа беше другарица добра
док не стиже светло једнога октобра.
Док жене под кошем раде комишање,
причају о удаји и збијају шале
домаћини пуне плетене кошаре
и спремају алат за зимско орање.
Припремају кола, вагонете тешке
са ступцима јаким да не буде грешке.
Беше увек резил ако нека кућа
не припреми дрва за цичу на време,
па у рану зиму крене пут беспућа
да дотера дрва бар по једно бреме.
Па онда те притке на магаре слаже
и бичкијом сече, с чим ће да налаже.
А грање и ситу оставља са стране
за казан му треба ракију да пече,
а кад га подложи у заветрину стане
и чека да прва ракија потече…
Ал’ првенац никад ни за пробу није,
ретко кад претекне онај што га пије.
Изванљудник неки и шерет у селу
од ког’ не бејаше баш никакве вајде
банчио је тако једну јесен целу,
изорао није баш ни једне бразде,
зиму је провео уз мокру вунију
не ложећи ноћу своју оџаклију.
Крепао је тако у хладној чакмари,
кажу да је липцао као стари џукац,
хватала ме језа од оваквих ствари
тужна вест о смрти, све и да је кукац,
но деда ми рече да тако пролазе
сви који од порока свој живот не пазе.
Чула сам од многих сеоских роспија
да у рожденику судбина нам пише,
како рад и терет тело нам испија
и да ко се чува увек живи више,
па се сада питам како су нам преци
живели сто лета као да су свеци.
Приче из живота баш на ове налик
причао ми деда-других није било,
на шпорету док се загревао ибрик
и док је клепетало старо мотовило,
па се тако учих вредноћи и раду
и како ћу увек да доакам јаду.
Било је у селу много чудних људи
о свакоме роман може да се пише
но ја нисам неко ко ће да им суди
сећања се моја у поему слише…
И са сваким стихом рађају се слике
из мог споменара, дивне…Шаролике…
Љиљана Тамбурић
