САМОХРАНИ ТАТА
Сретох га једнога дана,
девојчицу малу држаше за руку!
На лицу му блажени осмех,
к’о да не зна за бол, ни муку!
Не знадох шта ми привуче поглед,
девојчица, или њен тата!?
Нежно цурицу у наручје узе,
загрли га она рукaма око врата!
Коса му до струка низ леђа пала,
Зачуђена гледам у маркантно лице!
Срећа им на лицима сија,
и код њега и код девојчице!
Питам се у себи каква је мајка,
ко је жена којој срећа је дата!?
К’о да је прочитао моје мисли,
тихо рече: ”ја сам самохрани тата!”
Која жена може таква бити,
да остави малог анђела свог!?
Није добровољно нигде отишла!
није хтела, ал’ хтео је бог!
Поново нема пред њим стојим,
чекам наставак тужне приче!
Баца нежни поглед на дете,
а њихове зелене очи, тако личе!
“Била је моја средњошколска љубав,
факултет сам завршио са њом!
Посао заједно у истој фирми нашли,
почели срећни да кућимо дом!
Били смо срећни, ко нико до тада!
Још срећнији постасмо кад добисмо кћер!
Малу, буцмасту, прелепу бебу!
Беше слатка к’о шећер!
Бејасмо срећни две дивне године,
ал’ бoлeст је снађе једнога дана!
Умре млада у цвету младости,
а мени оста болна рана!
Од тада сам са кћерком живим,
иако хтедох умрети заједно са њом!
Од тог дана сам јој и отац и мати,
трудим се да има срећан дом!
Још не пита где јој је мама,
кад одрасте, рећи ћу јој тада,
да је мама на небу са анђелима,
а да јој је гроб, на крају града!”
Tек сада му у очима видех тугу,
схватих да је на лицу осмех лажни.
Поново девојчицу хвата за руку,
и тешким кораком низ улицу одлази!
© Јасмина Димитријевић
https://www.facebook.com/jasmina.dimitrijevic.3914/videos/646822319443691/?t=82
Дирљива песма. Живот увек пише романе!