PESMA DECEMBRA 2014 – ГОДИНА НОВА – Мирјана Шарац
GODINA NOVA – Mirjana Šarac
Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…
Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава
Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена
А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења
Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју
Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће
Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали
Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити
Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..
Možda smo mi, dušo, sve bliži, u dalji
možda smo nas dvoje sve tuđi, a svoji;
a možda i nismo, već nas tuku malji
kroz damare lude; možda tu postoji
To što se razgori samo kad se sluti,
što se nije, žali, jednom nama snilo;
To mi ne poreci, to mi ne prećuti;
Ne zbivši se sve se, među nama, zbilo.
Možda smo mi ,dušo, jedno drugom smrti
možda smo nas dvoje sve samo ne ljudi
a možda i jesmo, već nam razum muti
Ta beskrajna varka, možda tu se budi
To što uznosi nas samo dok se skriva
što nije i jeste jednom nama teklo.
Ne zbivši se, ipak, nek’ se nama zbiva,
sad mi i prećuti. Možda -sve je reklo.
© Aleksandra Mladenović
изрони полако из убоге куће
па стиснут, ко сенка,
у прашњавом куту,
стидљиво и скромно
пружа своју руку.
Не говори ништа,
не куне, не моли,
у оку му само страшна
грудва боли
и суза што дрхти
на врх трепавице
претећ да побегне
низ зборано лице.
И ко да му ситниш
што у руку пада
једна зера тежа
на грумену јада,
задрхи му рука
стара, окоштала,
скрије своје очи
тихо шапне: “Хвала.”
Видели га, кажу,
у сумраку људи,
пред убогим прагом
како земљу љуби
и дрхтавим гласом
пуним тешке боли
да се не пробуди
Свевишњега моли.
© Светлана Биорац-Матић
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!
Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!
Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!
Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!
Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!
Пијмо ноћас!
За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…
За нове…
© Љубодраг Обрадовић
