Sedi starac skamenjen od bola,
duša mrtva a telo još živo;
tužnom kralju prosjačkog prestola,
zatvara se oko krmejljivo.
Hladne kiše mutne oči miju,
vetar seče iznemogle ruke;
crne noći tužnu priču kriju,
gorke patnje i sve teške muke.
Voleo je i voljen je bio,
živeo je sve što dvoje spaja:
srećno gnezdo sa ženom je svio,
al’ mu zvezda ostade bez sjaja.
Tuga satre sreću u povoju,
mutnom rekom sudba život vodi;
Bogu dade mladu dušu svoju,
tek što sina svome mužu rodi.
Deo srca nesta mu u trenu,
pola srca on za sina daje;
zbog izdaje sad mu oči venu,
muško čedo za njega ne haje.
Kad ga život lomi nemilice,
celim bićem on ka nebu hrli;
blagi osmeh zapljusnu mu lice,
jer će svoju ljubav da zagrli.
autor
Jovica N. Đorđević
15.07.2023g.
(Прочитано: 138 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.007 пута)
