Прекрива зима обрис јесени сиве,суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре
да пре сутона раног стигну на далеки брег.
Образи дечји пламте док сенке хитре језде,
па им у оку блиста дрворед златних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и траже у даљини обрис маленог села.
Испред њих црна сенка. Ко’ хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут,
лајави авлијанер који долином сненом
ниском растињу љуби одавно увели скут.
Кућерак сам у даљи. Пред њим моћан ко’ земља
салашар стари маше, нуди им грлени смех.
Од туге да л’ је саздан, ил’ чудесног безвремља?
Шта је самоћа моћна,да л’ благослов или грех?
Отац стамен ко’ стена нежним погледом зари
чуперак, што испод капе изниче као цвет,
док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по небу суром свој, можда последњи лет.
Недалеко од села сумрак их нагло хвата.
Са дахом ледног ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата,
испреже коње, љуби дечија лица нежна.
Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други баскрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан.