РИДАЊЕ ПЕСНИКА КОМЕ СЕ ПЕСМА ЗАУСТАВИЛА
Ни макац!
Довде је некако ишло,
сада одједном – тајац.
Лако је кад иде,
кад једну реч
сустиже друга,
кад је од њих
несносна хука,
кад неко други
пише, јавља
води преко сваког јаза
и бука.
Хајд’ сад,
кад је све стало
и онемоћало,
кад нема ниједне птице,
макар једнокриле,
а некмоли виле.
Шта сам и коме
згрешио?!
Увек сам други образ
окретао,
кога све нисам гађао
хлебом!
Ниједног лепета,
ниједног шапата,
ничије руке,
ни прста,
нема оног који све то
разврста.
Из ока не копни
воденични точак
непомичан,
паучинасти млаз млива
и суро дно наћви
што га ништа
не покрива.
Па и неки снег ноћни
пао.
Нико на њему трагове
не оставља,
нико се из њега
не избавља!
Је л’ ово све пролазно,
лечи ли се само од себе,
може ли излечени
да настави –
као да ништа
није било?!
Да ли је ичег било?!
(C) Драгослав Граочанкић
Мај, 2017.
