Одувек ме прати зло минулих дана
попут туге, која у бесаној ноћи
нежно затрепери као суза рана,
што крене, а не зна којом стазом поћи!
Залуд је што хоћу судбу да променим
и у жару битке пун сам жеља, хтења.
Иако понекад њене моћи пленим
осећам да ипак она мене мења.
Сам, као тишина у залеђу мора
пребројавам боле што сећања буде
на поразе давне и свитања зора
због облака које никад не заруде.
Сустиже ме време неких сурих дана.
Залуд’ душа смерна праскозорја иште,
кад у судњем дану од вечности ткана
прекриће ме тама, прах пепелиште???
(Прочитано: 107 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.305.225 пута)