Категорија: Željko Perović

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Љубав је жеља смјела у којој све забране престају да важе! Није само бити заљубљен, љубав је вољети мјесто рођења, бијелу кућу са три степеника, зелени поток и ораноцу као дукат жуту. У љубави се и немогуће деси!
Љубав није у љепоти која се погледу нуди, љубав свој кључ у доброти чува и у срцу крије!

ШТА ЈЕ ЉУБАВ

Љубав је у пољупцу
Који лицу мијења боју,
На дугмету распуштена
Жеља смјела,
Додир рука преко нагог тијела,
Ноћни мирис голих рамена
И сјај прамена.

Љубав је чежња
Којој се тијело преда
И кап сузе радосноце
Кад клизне низ лице,
Са радија пјесма сјетна,
Један човјек и једна жена.

Љубав је мисао скривена
Која чека
Да крилати родном крају,
Гдје самују
На брдашцу бијела кућа,
Са три степеника,
Као дукат ораница жута
И зелена вијугава ријека!

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Када истина залута у лавиринту лажних оправдања излазна се врата сама отворају, а љубав као ватра без жара почиње се гасити. Стиховима сам дотакао сњежну идилу, љубав као издају и пиће као снагу за непромишљену одлуку. У пјесми је и дилема између двије непријатности, бити истрајан у пијаном суноврату, или главу у страну окренути и стварност неистином прихватити. За крај мисао као порука!
Истина је бодљикава купина, неком слатка, а некоме болна!

М Е Ћ А В А

Корачам по леду истине твоје,
Око мене руља, повици, пароле,
Ми нећемо даље овдје нам је боље
Макар пили чаја из ледене шоље.

Кочијашу, за ме упрегни саоне,
Кад коњи појуре, нек прапорци зазвоне,
Возит ћеш ме тамо, амо  снијег се топи,
Ја ти нудим пиће, ако желиш попи’.

Ајд’ сад крени, попусти дизгине,
Нек пројуре брда и долине,
Шибни, тјерај, ово је судњи час,
Облак небом клизи, стиче прије нас.

Крш се зачу, помјери се стијена,
Све црвено, бијело више нема,
Нек и даље пију чај из шоље,
Свима њима биће тако боље!

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Ову сам пјесму написао док сам младовао. Љубав се понекад поигра са нама, као ненадан вјетар што цвјетак од стабљике отргне и однесе на другу страну ливаде. Ја сам свој цвјетак у стиховима сачувао, а када пожелим љепотом душу да обрадујем, кренем у супротном правцу на тренутак жезло дотакнем! Грешку као младалачку казну у старости носим и снагу са мислима на жезло у тишини трошим. И данас након толико година, полагано идем у супротном правцу!
Непромишљна одлука увијек је грешка другом од користи!

ЖЕЗЛО

Полагано корачам у супротном правцу,
Начиним покрет исто кô да хоћу
Подићи жезло што оста од тебе,
Ал идем даље и бројим учињене грешке.

Трагови су моји у повијеној трави остали
По цвијећу се мирисном и драгом расули,
А кад кише падну и јесен озлати,
Разбијених груди овдје ћу чекати.

Не могу те наћи, а можда је и боље
Сачувати слике стихом написане,
Осјећај је љепши када нико не зна
Ком припаде и без жезла чедна! 

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Стихове сам жалом писао који се и након низа година није из тијела разлио. Бол се у црвеном срцу скупи и кроз тијело венама расточи, иначе би срце од туге и бола престало куцати. Сјећања на љубав које висе нема тијело ми оснажи да кренем даље и ради себе и ради драге успомене! Зато је улога пјесника, да буде иза времена, са временом и испред времена, да словима све биљежи, а написане пјесме са читаоцима подијели! Човјек се учи и научи и да воли и да губи!
Једино смрт не зна за обавезе, ни за такмичења!

ЖАЛ

Човјек се учи и научи
И да воли,
И да губи.

Када срце воли,
Лажу
Да их боли.

Али када губи,
Срце
Тада окрилати.

Распечати сузу
Згужвану
У шаци.

Изњедри и свине,
Облацима у нарјуче
Се врати!

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Ово је пјесма из низа мојих младалачких бисера, која је мени посебно драга јер ме подсјећа на оно вријеме и љубав далеку преко двије ријеке! Покидане везе резултати су наглих промјена на које се младост није припремила. Посљедице су примјетне тек када се више ништа не може промијенити. Али вријеме за кајање у тишини је остало и један свијет који се срушио!
Љубав не пролази, она се само на тренутак искраде, али тренутак некад у вјечности залута!

ПОКИДАНЕ ВЕЗЕ

Једна ријека
Два имена носи
А жубори страсно,
Можда и пркоси
Сањару на кеју
Што крије га тама,
Нисам тамо,
А ти си ми сама,
Љубави моја,
Шта ће бити с нама?

Гледам Миљацку,
А протиче Сава,
Лебдим ноћу
Од града до града,
А кад чежњом патим,
Сузом слику љубим,
Мислим она
Узвратити може.

О, погледи сјетни,
Из те тврде ложе
Чамите и блиједи,
Ви будите дане
И зима се
Хладна спрема,
Љубави моја,
Што те овдје нема?

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Ову сам пјесма писао са посебном љубави која се осјети у дружењу са кућним љубимцем. То је љубав која срце раскуца седам пута брже од свих других љубави. Са овим стиховима Лиско се наставио играти лисовима књиге као што се играо са опалим жутим јесењим лишћем. Мени као човјеку и писцу ове пјесме тешко је користити било коју другу ријеч осим љубимац. Лиско је рађањем уњео љубав у наш дом, а шеретским погледом изазивао осмијех на лица пролазника! Сваки пут кад читам ову пјесму, у себи оживим сјећање, на пријатеља којег више нема! Сада знам што знао нисам, за љубав моју љубав је умножену враћао.
Ко зна да воли љепоту види у свему око себе!

МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛИСКО

Моје се сунце
Небом покрило,
Велико срце
У сићушно се тијело
Угнијездило.

За једну годину седам година је
ДАО

Враголасто гледа,
Само што не пита
Зашто си сузе
Умјесто мене
Позвао.

За једну годину седам година је
ДАО

Сада знам
Што знао нисам,
За љубав моју,
Љубав је умножену,
Враћао.

За једну годину седам година је
ДАО

И ево, спусти се туга
Да плачем за друга,
А никада доста,
И увијек је мало,
Када би могло,
Лиско.

И ја бих седам година за твоју годину
ДАО!

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт:
Поете бесплатно у сјећање путују, да се стиховима са знаним и незнаним друже, а некад вирну да бол, патњу и страдање ријечима опишу. У овој пјесми наглашавам поновљајучу строфу, то чиним када осјетим да поруку треба додатно истаћи. У понављеној строфи поредим љепоту јесењег лишћа које мијења боју, са ријечима које стиховима мијењају слике. Поезију поредим са женом која се цијели живот љуби и никад не престаје!
Мисао одабрана за ову пјесму:

СЛОВА И РИЈЕЧИ
Слова нису магнети да пажњу привлаче, али јесу складно сложене ријечи које поглед садржајем плијене!

ПОЕЗИЈА

Поезија је свједок и судија строг,
Погледу самку кришом се понуди,
Да жуборном сликом ум разбуди
И чека на ријечи да окрилате.

Једна уз другу и ко зна коју
Стихове словним везом тка,
Као што јесен лишћу мијења боју,
Поезија уснуле буди из сна.

Кроз крвоток милом путује
Да тијело топлину погледа осјети,
У срцу поетско гнијездо свије
И чека на ријечи да окрилате.

Једна уз другу и ко зна коју
Стихове словним везом тка,
Као што јесен лишћу мијења боју,
Поезија уснуле буди из сна.

Римом стихове и строфе украси
Да друштво у пјесми пронађу,
Сузама дешавања покваси
И чека на ријечи да окрилате.

Једна уз другу и ко зна коју
Стихове словним везом тка,
Као што јесен лишћу мијења боју,
Поезија уснуле буди из сна! 

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт на пјесму:
У срцу није лако ватру распламсати, ко успије мора бити вољен да га очи и у тами препознају. И зато љубав никад није сама и од појединца је јача. Пјесмом сам покушао љубави кроз зиму оснажати и за животне изазове припремити. Из ове пјесме издвојио сам трећу строфу, у којој су мјесто нашли и младост и старост, сњежне радости и зимски болни јауци. Зима је годишње доба које вријеме успори, а растојања још више удаљи! У зимској бјелини ништа није близу и за све треба времена!
Мисао одабрана за ову пјесму:

ЗИМСКИ ДАНИ
Зимски дани без сњежних пахуља тужно изгледају, као да су покрадени од уличних ђепароша!

ЗИМСКИ ДАНИ

Зимски дуги и сњежни дани
Лепршавим пахуљама прошарани,
Са собом поклоне носе
Њежне додире и пољупце сочне
Да хуком
На окну срце сачувају
И погледе на бјелину свикну.

Зимски дуги и сњежни дани
По олуцима нанизани ледени ђердани,
Са собом поклоне носе
Загрљаје топле и уздахе миле,
Да ватром
Из камина топлоту у госте позову,
И кроз димњак студ протјерају!

Зимски дуги и сњежни дани
Бијелим велом крунисани
Са собом поклоне носе
Сјећања драга и жеље скривене
Да игром
Грудвама ријечи замјене,
И осмјеле жудње прикривене!

Зимски дуги и сњежни дани
Прерушени, уклизани хулигани
Са собом поклоне носе
Срећу и опрез на грешне кораке,
Да псовком
Јаук скрију и лет на леђима без капе дуг
Старости кикот, а младости руг!

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Растанци су увијек болни, али не и они кад се морањем дешавају, они су жеља као у овој пјесми, да се живот сачува. И тако то крене, од љубави и среће, до окренутих леђа без суза и жала, са пласичним кесама пуном туге у рукама! Молитвом сам ноћи испраћао, са вјером у Бога слободу као спас призивао. Коме ли је теже кад би мого знати?
Када се глас морања у човјека усели, водиље му постају страх и дисциплина, а не разум и поштовање!

ОДЛАЗАК

Како да понесем све што ми треба,
Како да понесем дио мога неба,
Како да понесем раскршће младости моје,
Како да понесем мога града боје?

А моја кеса исувише тијесна,
А моја кеса с правом на све бијесна,
А моја кеса само њима смијешна.

Оставит те морам другима од силе,
Оставит те морам тргам своје жиле,
Оставит те морам у сјају док блисташ,
Оставит те морам немој да ме питаш.

А моја кеса исувише тијесна,
А моја кеса с правом на све бијесна,
А моја кеса само њима смијешна.

Коме ли је теже кад бих мого знати,
Коме ли је теже ко сад више пати,
Коме ли је теже живити у сјени,
Коме ли је теже теби или мени?