Категорија: Uncategorized

КАД БРДА МОЈА УТИХНУ

  •                                            KAД БРДА МОЈА УТИХНУ
  • Kaд брда моја утихну, заћуте
  • Месечина кад обасја планинске скуте
  • Кад даљина хучи а тмина зарежи
  • Иди кући синко, из Србије бежи.
  • Незваноме госту овде места нема
  • Свака стопа земље крвљу заливена
  • Освајачи многи хрлили су често
  • Незнајућ да долазе на погрешно место.
  • Под каменом сваким нека тајна спава
  • За слободу рода падала је глава
  • И кад зулумћари мисле, сад је време
  • Србија се дигне ко’ љуто невреме.
  • Земунице и клисуре  јатаци су моћни
  • Из њих Срби кидишу као Вуци ноћни
  • Па из петних жила своју  груду бране
  • Нема овде неба за свраке и вране.
  • Соколова крила над Србијом машу
  • Са неба чувају историју нашу
  • На светиње Косовске са небеса пазе
  • Шиптарске ноге да их не погазе.
  • Шта ли то у овој земљи
  • Зле моћнике вазда мами
  • Кад још као јуче, ови нови добро знају
  • Преци љутих освајача на овој су земљи пали.
  • Но увек је и зло било
  • Међ Србима „пето“  крило
  • Ко проклетство тек се јави
  • Да помогне и погура, ка понору и издаји.
  • Земља ова Васкрсава
  • Кад сви мисле да је пала
  • Тад се Српска песма чује
  • Ко то каже да је мала.
  • Главе Српских витезова
  • Српска деца нека памте
  • Од Немање и Душана,
  • Карађорђа и Милоша.
  • Нека памте и причају
  • Са колена на колено
  • Какви су им преци били
  • За крст часни  изгинули.
  • Нек певају да Свет чује
  • О голготи Великога рата
  • Нек помену све Војводе
  • Јонско море и гробницу
  • Где остаде брат до брата.
  • Морају нам деца знати
  • О Тепићу и Младићу
  • Јунацима са Кошара
  • Србија је мала земља
  • Ал’ је земља родољуба
  • Земља славних витезова
  • Који су је мајком звали
  • Од свих зала сачували.
  • Њима слава, вечно хвала
  • За потомке што су дали
  • У темеље земље ове
  • Положили своје главе
  • Српској деци аманет је
  • Да их памте, да их славе.
  • И кад Соко громко кличе
  • Српским небом када лети
  • То је поздрав гробовима
  • Свим  душама победника.

Драгојло Јовић

 

 

 

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

 

MИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет и пет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги, ако си то видео,
Па казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода не отми ничије.

И Март ће да прође, ал`памћење не сме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал`нам душа оста,
Да се с мржњом бори, да дочека госта.

Времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

                                                         Драгојло Јовић

Кажи им мајко- Веселин Мандарин

Волео сам крај тебе да дишем,
тада плућа, буду као нова.
Само мајка, моје мисли знаде,
волео сам и није ми жао.

Твоја чедност, моје лице краси,
крај тебе је живот као лопта.
Сви те буше, и желе ти лоше,
мајко моја, међу звезде сниваш.

Што је живот, живом,
што је мртвак, гробу,
тако мени мало, треба за слободу.
И да сумрак вазда, под ц’ветом се склони,
моје пусте боли, мајка вазда броји.

Веселин Мандарин

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

    „Запад” је одлучио да „бресквица” падне са гране , на којој је „ гнездо орлово”!

    Изеш карактер који не може променити мишљење!

    Ако је све Божија воља, (а не и допуштење) да ли смо онда безгрешни?

    Сваки наш свештеник би морао да поседује компас. Да не заборави где је исток!

    Пришио им је ордење, да би им зачепио уста!

    Прешао је све границе, па смо остали без (дела) границе!

    Жао ми га је, јер не зна да постоји „травка” за сваку „ бољку”!

    Избори: Ала ће се Београђани (опет) „ нафатирати”!

    Није ми јасно шта смо по уређењу, демократија или клептократија?

    Написао је докторат, али га неће (од)бранити, јер га нико и не напада!

Prolećni dan jeseni progutan

 

 

Vidim ljude smlaćene i čudne

Izgubljene u sivilu dana

Koračaju teškim koracima

Ka suncu iz prošlih dana

Pogled tvoj, stranče, gubim

Misli su ti sad daleko

Skrivaju se iza maske dana

Vrati mi se, Nigde nije svetlo

 

I moj se pogled skrio

Ne znam kamo se uputio

Vratimo se jedno k drugom

Prijateljstvo da obistinimo 

 

Gutaju te misli i davni bliski

Ljudi izgubljeni, skriveni u tebi

Uspomene drage u sivilu dana

Ne bude svetlo, odnosi ih tama

Љубав и вино Маријета Алексић

Ти. Ти си моја инспирација.

Моја жеља.

Укротитељ мојих фрустрација.

И док те гледам и тај твој врат

дође ми да све радим у инат.

 

Твој врат као да је врат виолине,

могао бих да на њему свирам најлепше тишине.

 

Усне као од крви.

Кад их погледам – мојим венама као да хиљаде мрава врви.

Укус меда.

И  вина, црвеног, опојног

– што када га пробаш душу сласно уједа.

Па желиш још чашу више,

јер у њему је истина која те гледа.

 

У твојој коси

желим да изгубим све немире

које моја душа носи.

 

Ти ходаш

као да је тло вода

из које се рађа

нова љубав, жеља

најлепша, чиста и најслађа.

 

У твојим сам очима видео све истине

и без снова о теби не постојим,

гледам те и борим са собом

борим како да се не бојим.

 

Бојим се ако додирнем тај врат виолине,

ако се разбију све тишине,

ако попијем још коју чашу вина

да ћу схватити да сам спрам Тебе – моје Васионе,

моје љубави и твојих висина

ја, само трен.

Космичка прашина.

PESMAMA VAS ČUVAM

 

 

Ne otvaram srce kao nekad davno,

samo mali deo od njega mi osta;

bilo je veliko, prostrano i ravno,

obilata gozba za nezvanog gosta.

 

Vešto krijem dušu od očiju tuđih,

previše lepote drugima je dala

ne imade boljih, hrabrijih i luđih,

da gore i ginu k’o ja što sam znala.

 

Još uvek verujem u ljubav i snove,

u osmehe nežne koji krase lice;

volim čežnju noći pre svitanja zore,

svetlost lepog oka ispod trepavice

 

Svoje misli tiho sakupljam i zbrajam,

tišinom ih množim k’o zvezdana jata;

sve vas nežno grlim i pesmama spajam,

čuvam vaše duše rimama od zlata.

 

Dragana Milenković

A sad malo o mraku

Svaki dan je izvjesno da pada noć
A ovog doba godine i prilično rano
Kao da izvire iz svakog budžaka
kan krene, vere se u prozore, visi iz oblaka
uvlači ti se u kosti, navlači ti se na oči
i koliko kod da se boriš nisi jači od noći

i misli se nekako zamrače
sve što bilo je jasno negdje umače
i pitaš se šta li se sve krije iza ove crne zavjese
koga sve može da proguta ova neman
gdje sve ne može da te odnese
ako te samo tmina ponese

kroz prozor crno, baš ni zrno svjetlosti,
ni najmanja zvijezda da zatreperi
isključen tv, kao da je pregorio od poslednjih tužnih vijesti
ni ona mala lampica ne svijetli
možda je nestalo struje, i čudan neki vjetar puše
da ostaneš bez daha, da ostaneš bez dude

Pa si kažeš budi optimista,
sinoć je noć bila ista,
i eto te još si tu

pa si kažeš, hajde ne budi dijete
svijetlo je sa druge strane planete

Са крста

Крвника траг је небо,
док на заоду умире
Сунце у мом срцу
прободеном мачем.

Са овог крста се боље види,
ако се човек, у себе,
као у недохватну даљину,
добрано загледа.

Омрзнуше ме,
а једном ће ме поново волети.
Кап отрова на усни
и пољубац Јуде, праштам.

Победе славим,
над сумњом и грехом.
Са венцем трња, исмејан,
ал` непокоран јачем.

Љубљен бити, него не волети
није поднети лакше.
Моје сузе видети неће
ни знати да над њима плачем.

Љубав све верује и
свему се нада.
Моја љубав никада не престаје.

Pola snoviđenja

U polumraku sobe, u polusnu

ja te polusetnim glasom dozivam.

Do pola te vidim, od pola sam na dnu

i pola tri je, tad se niko ne skriva.

 

Do pola te volim onda kada odeš,

a kada si tu ja cela sam.

I ni sama ne znam da li sam svesna

zašto te do pola osećam.

 

Polučujni tonovi tvoga glasa

unose nemir u moj polovni mir.

Govoriš kako nam nema spasa,

upoznajem sopstvenih misli vir.

 

Od pola te puštam, do pola se borim,

samo sam na pola ja uvek ja.

Pokušavam za sebe tebe da stvorim,

dok svetlost u mraku samo napola sja.

 

U polumraku sobe, u polusnu,

ja te polusetnim glasom dozivam.

Do pola te vidim, od pola sam na dnu

i pola šest je, tad se niko ne skriva.