ЂАВОЉИ ПУТ

ЂАВОЉИ ПУТ

Ево дође наопако доба,
ђе свак` жели да свашта опроба,
и да буде ђе му мјесто није,
ово никад није било прије.

Нема више катуна и села,
нити има квалитетних јела,
све је мање здравога живота,
те, не ваља ова нам работа.

Свуд` су празне колибе и куле,
нема свирке од чобанске фруле,
нити игре, пјесме ни` сијела,
јер нам празна постадоше села.
Нема више игранки ни` прела,
сва се дружба на интернет свела,
куће зјапе као авет пусте,
оде народ у градове густе.

А, градови посташе тијесни,
те у њима, људи су бијесни,
у станове мале су збијени,
наметима бројним изнурени,
међу масом, ал` су усамљени,
и сви као да су безумљени.

А, ђе пчеле пољима не зује,
и ђе цвркут птица се не чује,
ђе потоци не хуче низ хриди,
ђе излазак Сунца се не види,
и ђе плаво небо се не блиста,
а за пиће вода није чиста,
и ђе нема шума и ливада,
и ђе често мутна киша пада,
и ђе оро сури се не вије,
и ваздуха ђе чистога није,
ђе ријека бистра не жубори,
ђе се живи разговор не збори,
ђе с` не вију соколови сиви,
ту ни човјек не треба да живи!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Петроварадин, на Петровдан 2021 љета Господњег

БДЕЊЕ

Загледам ли се у себе наћи ћу тишину
Тишина је сестра самоће.
Пред огледалом, као пред дрветом
познања добра и зла,
као пустиња, немам чак ни сенку.

У којој соби или гробу још увек спавам?
Окруних над смрћу бели љиљан
свог ћутања и бола.
Ни трунке радости у овом повратку нема,
док бдим над својим властитим сном.
Шта вреди што ништа заборавио нисам?

Морам да измерим на кантару читав живот,
зло и добро које сам починио,
успехе и промашаје, опроштаје и кривицу.
Да тражим више, не смем,
да дам, немам шта.

Мој кукавичлук пружа судбини
последњу прилику да устукне.
Кажу да се једино планине не срећу,
а лађа на коју се нисам укрцао,
то је лађа мог путовања.
Црно је сунце будућности!

Само једна жалост застаје за трен
на прагу моје душе, погледа ме
и прође, смешећи се….

У ИЗНАЈМЉЕНОМ СНУ-Здравка Пап

У изнајмљеном сну
Понекад залутам
Између тебе и мене

И сабирам жеље
И трчим испред тебе
Да те обрадујем

И никад задовољна
Игром и жељом
У срцу и души

И заборавиш да живиш
И смејеш се сам себи
И чекаш мир у души

ЧОВЈЕК, ПЧЕЛА И МРАВ

ЧОВЈЕК, ПЧЕЛА И МРАВ

Људски кукољ уништиће, планету цијелу,
а зашто се не угледа, на мрава ил` пчелу.

Иако су тако мали, Бог им мудрост даде,
никад ништа не поруше, него само граде.

Има људи креативних и то спорно није,
ал` је много оних лоших, с пуно деструкције.

На Земљи су бројна здања, људи саградили,
ал` на жалост, нељуди су све то порушили.

Сваки човјек нек с` угледа, на пчелу ил` мрава,
и нек види как` изгледа, креативност права.

Па идући кроз природу, нек сви људи пазе,
да случајно, неку пчелу ил` мрава не згазе.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Срамота је за човјека, кад му савјетују да се угледа на мрава,
ил` пчелу, али је срамота већа, ако тај савјет не послуша.“
Из Талмуда

PETROVA GORA-Miroslav Krnjeta

Lepa si aprilska zoro
sa kućnog praga
gledam te Petrova Goro

Tvoje šume i drumove
sva brda i dolove

Potoke i plave izvore
polja gde seljak
vredno ore

Proplanke plavih šljiva
između kupe,gline,korane,
vijore se tvoje grane

Ranim suncem listaš
sa vrha ponosno pevaš

Srce vojne krajine
planino heroja
svetlo moje dedovine

Моје

У само једној груди земље,
Што пред кућним прагом
Мојим стоји,
Више је части и достојанства,
Него сво ваше
Када се зброји.

Него све ваше бледе слике,
Ласкаве речи накићене,
Сва ваша дела,
Празна, а смела,
Све ваше лажи,
За неупућене.

Ваши лажни морали,
И либерали,
Ваше замене теза,
Везе без веза,
Празне приче и осећања,
Нека их вама,
Живите срећно
Уз бледе снове и обећања.

У само једној шаци
Земље ове,
што прича приче
векова давних,
Има се довољно,
За душу и тело,
На поклон нама,
Од дивова славних.

За поколења,
За будуће славе,
За успење,
За наклон главе,
За то да моје остане прво,
Да не гледам туђе
Што ми се нуди,
Да плод ми пада под моје дрво.

Због оца и ђеда,
И мајке и баке,
Та шака земље крваве, тврде,
Вредна је смеха,
И плача вредна,
Од сада па довек,
Ил’ докле нас буде.

Моје је то и нећу га дати,
За товаре блага
И лажне идоле,
Моје је то, та земље груда,
Тај временски спруд,
И насукан брод,
Та моја клетва
И покајање,
За моју веру и сав мој род.

Бекство

Одјек мог вриска путује неистраженим пространствима.

Глас који се чује из вртова цветних

Ја више не препознајем.

На зидовима тамнице мог сећања

Канџама вреба страх.

Покушавам очи да отворим (да нестане мрачни угао твог сокака).

Мој нагон бекства – сломљени –

Покушава да прекине челичне окове у мојој подсвести.

Непрестано расте жеђ за заборавом.

Недовољна је пустиња да упије крваву кишу суза

И песком прекрије бол мојих сећања.

Нек затутње силни оркани!

Нек се извију из мог тела сва торнада!

Подсвест ствара огромну лавину и незадрживе бујице –

Да смрве и заувек однесу све заклетве мени остављене.

Један бели голуб у часу раскрвави крила

У лету трновитих речи.

Нестајање

Ја сам све своје године узалуд за љубав бачене
Опевао у својим песмама.
И нема више суза.
И нема више бола.
И нема више неостварених жеља.
Храбри ратник са фронта прободе
Моју утробу бајонетом,
Солунац, изгладнели, промрзли,
Из очаја.
Више нема чари,
Нема више узбурканог мора у време буре и олује.
И нема немира док се чује прасак страшног грома.
Све постаје за трен – тама.
У трену престаше некадашњи дани (утонуше у сан).
У трену засу ме језиви страх.
И све наједном поста гробна тишина.

ПРОМЕТЕЈ

Никога немам,
никог, на свету целом,
док мислим на далеке дане
од којих су остале само сени.

Као суза низ образ града,
тече река.
Као прозирна вода са кладенца,
кроз коју се назире дно моје душе

Кaо Прометеј на небу голом,
распет сам.
Јецају музе док звезде уздишу,
грли ме облак, громови њиште.

Као из цркве,
из груди ми јече звона.
Кроз крик мисли плачу речи,
док отимам те од тишине.

DOĆI ĆE DAN

DOĆI ĆE DAN…

I doći će dan
kad će se vukovi
jaganjaca plašiti
I kada će orlovi
senicama
pesmu pevati
A krvožedne hijene
u mišju rupu se sakriti.

I doći će dan kada će
slepi progledati,
a bogalji bez štaka hodati.
Prosjaci će šetati
u skupocenim
Diorovim haljinama
i odelima poznatih
modnih kreatora.
A bogati će u ritama
hodati.

Zavladaće glad,
ali ne za hranom
-jer hrane će biti
u izobilju ,
ali niko je neće ni taći.
Biće gladnih usta koja vape
za istinom, za pravdom ,
za ljubavlju…
Biće žednih usana koje traže
usahlu kapljicu rose
na vlatima osušene trave.
Na ispucaloj , posnoj zemlji
umesto pšenice, nići će kukolj.
A rodne njive pretvoriće se
u strnjišta i bunjišta.
Nikada se više neće čuti
plač novorođenčeta
tamo gde je suza krvava
kanula i napojila
zemlju, suvu i posnu.

U kući ugasiće se ognjište,
tamo gde je stara majka
hleb mesila,pogaču pekla ,
ručak spremala,decu nudila,
mlekom pojila , ljubavlju zadojila
Zavladaće tišina i muk.
Umesto smeha čuće se plač i jecaj
što se iz utrobe zemlje prolama.
Kao kazna božija za sva sagrešenja
što ljudi u svojoj pohlepi činiše.
Mač božanske pravde mahaće
nad njihovim glavama…
Dok se ne ispuni volja Božija!

Vesna  Stojković

Leskovac