ЂАВОЉИ ПУТ
Ево дође наопако доба,
ђе свак` жели да свашта опроба,
и да буде ђе му мјесто није,
ово никад није било прије.
Нема више катуна и села,
нити има квалитетних јела,
све је мање здравога живота,
те, не ваља ова нам работа.
Свуд` су празне колибе и куле,
нема свирке од чобанске фруле,
нити игре, пјесме ни` сијела,
јер нам празна постадоше села.
Нема више игранки ни` прела,
сва се дружба на интернет свела,
куће зјапе као авет пусте,
оде народ у градове густе.
А, градови посташе тијесни,
те у њима, људи су бијесни,
у станове мале су збијени,
наметима бројним изнурени,
међу масом, ал` су усамљени,
и сви као да су безумљени.
А, ђе пчеле пољима не зује,
и ђе цвркут птица се не чује,
ђе потоци не хуче низ хриди,
ђе излазак Сунца се не види,
и ђе плаво небо се не блиста,
а за пиће вода није чиста,
и ђе нема шума и ливада,
и ђе често мутна киша пада,
и ђе оро сури се не вије,
и ваздуха ђе чистога није,
ђе ријека бистра не жубори,
ђе се живи разговор не збори,
ђе с` не вију соколови сиви,
ту ни човјек не треба да живи!
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Петроварадин, на Петровдан 2021 љета Господњег