U koraku ti slutim mir, čvrstinu i postojanost.
U očima ti čitam
duboke nemire,
besne i teške bitke.
Ko si ti?
Rodjena na razmedji dva sveta
detinji strah te odaje
a tvoja snaga plaši
Ko si ti?
Otkud to da su se ukrstili putevi naši
čime sam te prizvao?
i zašto bez tebe ne mogu,
dok od tebe bežim
svom snagom svojih nogu?
Ko si ti?
I zašto tako mirno čutiš
dok duša gladna
odgovore čeka?
iz kog si to pristigla veka,
ko te osim mene
još priziva i čeka?
Ko si ti?
Iritira to tvoje ćutanje
blagi pogled
i osmeh naivno veliki.
Duboko u mene ponireš
teraš me u nepoznato,
u beskrajno lutanje,
traženje tebe u meni.
Ko si ti?
I otkud ti pravo da mi se u misli tako bahato nastaniš,
da mi oči i
dušu tako raskošno hraniš?
Ko si ti?
Osećam da mi nećeš reci
čak i ako te brutalno napadnem,
čak i ako inatno se okrenem i nestanem.
Znaš da vratiću se opet
tom čudnom magijom privučen,
nemoćan da od sebe pobegnem,
nemoćan čak ni da trepnem dok me tako gledaš,
na dlan mi dušu stavljaš
kao da ih bezbroj imaš.
Tiha, mirna,
u nekom svom svetu zagubljena,
za mene gotovo
nemoguća, nestvarna žena.
Ko si ti?
Osim iskonske ljubavi čiste
Imaš li drugog imena?
Svetlana Tadić
Категорија: Uncategorized
Ja ne mogu da ostarim
Ne mogu ja da ostarim,
ne više, ne mogu;
ostarila sam i osedela davno,
stotine godina imam,
ne mogu ja da ostarim…
U koracima, u očima,
u duši rastrganoj, pa zakrpljenoj;
ne mogu ja da osedim,
ne više… ne mogu više…
Nemoj da te izgled zavara,
vekovi već u meni žive;
zdenac suza žubori,
od te noći davne
kad mrtva sam bila živa;
kad od boga sam se skrila,
sedela, ostarila…
Ne čudi se,
dešava se to ljudima;
raspukne se srce u grudima,
duša se rašije i niko ne vidi;
niko ne čuje samoću moju,
niko ne čuje, niko ne čuje…
I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš,
ujutru se probudiš, vidiš sebe;
ostarila, osedela,
osedela i znaš
ne možeš više da ostariš…
Ponovo si se rodila
u krvi svojoj, koja je liptala
u bolu svome;
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali…
U zraku sunca, tek rođenog, procveta i znaš
I sebi kažeš:- Ja više ne mogu da ostarim!
Više ne mogu da ostarim,
mogu samo da postojim;
mogu strašću vekova
da volim…
Ne mogu ja, ne više
da ostarim,
ne mogu ja više da osedim…
Svetlana Tadić
Ta stara klupa
Ta klupa stara
na kojoj često sedim
i koja sve moje tajne zna
amanet je tebi
tebe je njena druga polovina godinama čekala
Tu, dugo već sena tvoja spava u moju samoću umotana
ona sve čuje, sve oseća i
sve o tebi i meni zna
o mladalačkom zanosu
matorih godina
o sujeti koja život razara
o strahu koji svaki pokušaj sa prefiksom živeti obara
ona je u hrastovom hladu
debelom i krošnjom kao najboljim kišobranom
nemi svedok mojih stihova
poderanih stranica
preplašenim količinom nežnosti koju sam na njih prosula
pa drhtavom rukom i svežnja otrgla
žgužvala, bacila
i stari čistač ulica
koji ih uredno prikuplja
hrapavom rukom ispravlja
I gladan života i ljubavi čita
I on zna
mudro ćuteći me iz prikrajka gleda
marljivo mi mesto sakriveno pod hrastom čuva od slučajnih prolaznika
često se lukavstvom posluži
pa natpis stavi
“sveže ofarbano” iako znam da ukloniće ga čim me ugleda
nazvaće mi najtiše dobar ti dan na svetu
ispratiti me pogledom u kom dobrota zablista
i pokretom ruke mi reći
I danas si širok osmeh
od života skupo pazarila
a suza ti se kao mač u dušu zabila
izubila sve si što si pola veka gradila
pravim se da ga ne razumem
naprečac sedam kao da više hodati ne umem
Kako su ti deca, Stevo?
Dobro su dušo, koliko malopre, javi se evo
a zna da znam da me laže
ali ne, laži su u rečima
u njegovoj duši to je istina
I danas si sama, tiho konstatuje
i njegova duša laž moju naslućuje
da jednom doći ćeš
na drugu polivinu usamljene klupe sesti
da će nam se pogledi sresti
Uzmi cigaretu Stevo, odmori na čas
neće svemir stati zbog nas
uzmi ovo, deci ponesi
tata vas voli, to im svaki dan reci
buni se sramežljivo moj prijatelj divni, poštenjačina silna što naslinjen na metlu Dučića mi govori
što razume koliko odsustvo boli
što se sa mnom, kaže,
najsladje nasmeje
dok oko klupe usamljenjene lagano čisti
on zrna ljudskosti seje
za tren ponekad zastane
pogleda me pomalo začudjen i tiho upita
zna li ta muška protuva,
koliko ti je bola nanela?
U smeh prsnemo skupa
on korak s metlom hvata
ja krećem dalje,
zgužvan osavljam stih
na klupu pod hrastom
možda te nanese put
i drug moj ti Boga nazove
i kao Dučića meni
izgovori ti zgužvane stihove moje
Mada znamo oboje
čuda samo u pesmama postoje.
ПИСМО ЦАРУ
ПИСМО ЦАРУ
Славни царе, Немањић Душане,
узех папир баш у ове дане,
да ти писмо историјско пишем,
и о свему да те информишем.
О, највећи међу великима,
цар си био јуначким Србима,
и још више, поносним Грцима,
ко и нашој браћи, Бугарима.
Храбро срце и најтврђа вјеро,
с разлогом ти пише моје перо,
твој дух, царе, Срби призивају,
док ти оде похвалне пјевају,
и пред твојим ликом се клањају,
а `штовање највеће одају.
Балкан цио држао си царе,
док су твоје трубе и фанфаре,
окупљале чете витезова,
све од Уне до града Трнова.
У твоје си доба и прилике,
ти имао врхунске ратнике,
ђе си хтио, са њима си стиза`,
и свуд` ратне побједе наниза`.
Све си лоше прописе обриса`,
а онда си свој закон написа`,
и Бог драги тебе је погледа`,
па у царству завео си реда.
Поштено си правду дијелио,
за душмане страх и трепет био,
а твој топуз, кад` се на њих свали,
сви би брзо на кољена пали,
зато су ти тај надимак дали,
и за силног цара те прозвали.
Латинима, много си засмета`,
па њихова лукавост проклета,
отров ти је канула у чашу,`
и тад` пропаст започела нашу.
С твојом смрћу несрећа нам дође,
по злу тада, све Србима пође,
јер, неслога у кућу нам бану,
те повуче, свак` на своју страну.
Тебе, царе, од када нестаде,
царство српско у немилост паде,
на више се комада распаде,
е, тад све се ђаволу предаде.
Све прилике за слогу измичу,
а свуд` мале краљевине ничу,
и превише деспота се рађа,
свак` са сваким, поче да се свађа,
ђе брат често удара на брата,
док им Турци „куцају“ на врата.
Док у свађи бјеше наше братство,
Босфор пређе отоманско царство,
па њихови топузи и копља,
земље српске руше као снопља!
Због неслоге, грдне српске мане,
и дан-данас крваре нам ране,
зато желим Немањић Душане,
да Србијом, твој дух се разма`не,
да се Срби духовно нахране,
и род српски да на ноге стане.
Зло ће јутро опет да нам сване,
на нас многи, поново се кане,
пријете нам` са свакоје стране,
биће нужно, да се Срби бране.
Док се Срби за слободу кољу,
на равноме косовскоме пољу,
и Турци нам чине силне јаде,
нашој муци, Латини се сладе.
Да си, царе, ти дуже трајао,
не би Турчин Балкан освајао,
то ти велим и вјерујем себи,
Турци Босфор прелазили не би,
не би ико, кројио нам капу,
нит` би други, цртали нам мапу.
Од кад, царе, ти на небо оде,
са крвљу нам, замутише воде,
од тада смо ми жељни слободе.
о, мој српски напаћени роде.
На том` пољу црвеног Божура,
поче наша мученичка бура,
отаџбину Срби изгубише,
дани ропства тада наступише,
те, наш народ поста` Турска раја,
и то стање задуго потраја.
До хиљаду осамсто` четврте,
Срби јаче ка слободи прте,
ал` им не да отоманска сила,
јер је моћна империја била.
Ал` њен крај се назире све ближе,
те Србија устанак подиже,
на чијем је челу Карађорђе,
и син Петров, по имену Ђорђе,
бјеше родом из Васојевића,
од чувених српскијех племића,
старе лозе, од Војиновића,
а има` је и ген Немањића,
потомак је твојега сестрића.
Пламен букти, до небеса лиже,
Карађорђе све побједе ниже,
ал` му помоћ ниоткуд не стиже,
само Србин на буну се диже!
Тад свак` својим јадима се бави,
па на Србе свако заборави,
раја српска поче да се дави,
и на кратко обрадова слави.
Устанак се у крви угуши,
и наш сан се о слободи сруши,
крв се српска по земљи осуши,
а бол оста`, у рањеној души.
Иако је устанак пропао,
он је, ипак, резултате дао,
јер, схватише Срби да се може,
до слободе стићи, кад се сложе.
Ка том` циљу тад још јаче стреме,
те не прође за дуго вријеме,
Срби Други устанак дигоше,
Бог и свеци њима помогоше,
те са руку ланце поскидаше,
ал` слободу пуну не имаше.
Српском ропству ту још не би краја,
и то стање још дуго потраја,
ал` почетком двадес`тог вијека,
ратних труба, опет груну јека,
те услови бољи се створише,
да се сложно на Турке кидише.
Тад скочише и други народи,
па јурнуше ка пуној слободи,
и у славу православног братства,
сви хришћани из твојега царства,
на Турску су војску навалили,
предаха јој нијесу давали.
Десно крило, трупе црногорске,
а лијево, Грчке и Бугарске,
љути Срби срце фронта држе,
Турке гоне и са огњем прже.
Рат балкански даде нам прилику,
и донесе повољнију слику,
уз велике напоре и јаде,
отоманска империја паде!
Много, царе, ту Срба погину,
ал` слобода над Србијом сину!
Чим су Срби ту „змију“ убили,
већ им друга иза леђа мили,
дође брзо до новога јада,
и то ћу ти испричати сада.
Док Србија слободом се слади,
Аустрија о глави јој ради,
тек што Турске силе више нема,
већ нам Шваба пакао припрема.
Она сорта што је тебе смакла,
гурну Србе ка вратима пакла!
Аустрија Босну окупира,
војна труба поново засвира,
рат Србији Швабе објавише,
па свом снагом на њу ударише.
Мили Царе, да ти је сазнати,
да си мога` некако гледати,
како тада Србија пропати,
то не може ријеч описати!
Тада Швабе крвнички кидишу,
да Србију са мапе обришу,
Аустрија и са њом Угарска,
за зло веће, с њима и Бугарска!
Та дружина, безочна и дрска,
крвљу српском, сву земљу попрска!
У том трену цио Балкан пламти,
те би` покољ какав се не памти,
милиони Срба погинуше,
и на небо одоше им душе,
чији вапај стига` је до Бога,
а вјерујем и до духа твога.
Све на даље, с тобом има везе,
а тиче се и твоје генезе,
како царе, рећи ћу ти сада,
Петар Први краљ је Срба тада,
два балканска рата је водио,
и са војском свуда је ходио,
оба рата бриљантно добио,
и свуд` барјак слободе побио.
Он је унук славног` Карађорђа,
и тад бјеше свим Србима вођа,
па сад можеш и сам наслутити,
чија ријеч последња ће бити,
како ће се сукоб завршити,
и ко ће се с ловором китити.
Уз огромне муке и страдање,
оствари се и наше надање,
под ударом српских бајонета,
паде круна аустријска клета.
Ал` нам војска, оде предалеко!
На то краља наговори „неко“!
Тражили су, ваљда, „савезници“,
да до Алпа иду му војници.
То наивни Срби урадише,
и слободу другим` подарише.
Војска српска Балкан ослободи,
тад` се нова краљевина роди,
а краљ Петар на њеном је челу,
те угази у ту „причу“ смјелу,
и све друге тад` прими у братство,
ал` сви Срби у једно су царство!
Српска круна, свима бјеше „капа“,
ал` другима, то се не „уклапа“,
поготову дијелу Хрвата,
и Ватикан то тешко прихвата,
још некима сметаше та слика,
ђе свак` чека сплет нових прилика.
У тој земљи народи се гложе,
међу собом неће да се сложе,
и сви у вуку своју страну конца,
у туђину тражећи ослонца.
Пошто круна српска им не ваља,
у Марсеју убише нам краља,
Александра, Петровога сина,
на Европу тада паде тмина,
јер, Њемачку захвати лудило,
слушај, царе, шта је даље било.
На сву муку и невољу већу,
опет Швабе нови рат покрећу,
те нам земљу Хитлер раскомада,
а наш народ највише пострада.
Свака губа на Србе се свали,
свуда су нас крвнички гањали,
род се српски на све стране коље,
цио Балкан косовско је поље!
На хиљаде објешених Срба,
распада се, висећи са врба,
а хрватске усташке колоне,
кроз крв српску пливају и роне.
Са оштрицом усташкога ножа,
са Срба се скида жива кожа,
у очи им забадају каме,
с маљевима сатиру у јаме,
па их живе кречом посипају,
да им муку што вишу задају,
безброј ђеце у логоре море,
е, зло бјеше, да не може горе!
На све Србе, преко Дрине наше,
кидисаше хрватске усташе,
и опет су на њиховој страни,
наша „браћа“, што су Муслимани.
Тад` и Космет од Срба се чисти,
а гоне их шиптарски балисти,
са сјевера Швабе и Угари,
а с истока опет су Бугари.
На сву муку и већу невољу,
и Срби се међу собом кољу!
Једни што су за круну и краља,
против оних што им краљ не ваља.
Покољ Срба стравични настаде,
право чудо да ико остаде!
Пет година црних се наврши,
и тај рат се крвави заврши,
у ком` Срби најгоре су прошли,
ал` су међу „побједнике“ дошли,
и то царе, деси` се некако,
не умијем објаснити како!?
Све нас опет стрпаше у Југу,
ал` државу, сад потпуно другу.
Британци су томе кумовали,
и подршку комунизму дали,
спроведе се завјера велика,
у тајности чуднијех прилика,
што Србима донијеће тугу,
врло брзо, у следећем кругу.
Тад наступи доба комунизма,
и режима страшног титоизма,
наопачке све се промијени,
а за Србе што су побијени,
одговорност ту нико не даје,
нит` за жртве српског рода хаје.
„Јединство“ су и „братство“ смислили,
да би своје злочине сакрили,
а у корист већега белаја,
четр`ес` љета то стање потраја.
Све вријеме црвеног терора,
наставља се од Срба помора,
убија се и душа и вјера,
Бог код људи, из душе се тјера.
Да би сва та чуда разумио,
и да би нас мање окривио,
ту ти, царе, морам ово рећи,
јер прек` тога не може се прећи,
да Русија, наша братска сила,
тад и она црвена је била.
Да би и њу лакше разорили,
у њу зло су циљно убацили,
па од моћне империје руске,
остадоше патрљци и љуске.
То је био и наум „запада“,
Руски народ да лакше савлада,
и прљава од Латина игра,
да уморе „сибирскога тигра“,
и подлијех богатих Јудеја,
те тад ђаво, Русијом је блеја`.
Тад Русија бољшевичка бјеше,
те га нама лакше „донијеше“,
зато многи и Срби згријеше,
од тог` зла се, још Србија „чеше“.
Ал` знај, царе, још се не предају,
још њихови потомци владају,
но имена себи друга дају,
ал` сво српство и даље харају!
Кад фукара дочепа се власти,
српском земљом све друге почасти,
народ српски остаде без вође,
те нам туђин за владара дође!
Неки Тито, што га зову Јошка,
нико не зна из којег је ћошка,
кад зајаха на чело државе,
свуд` се нове републике праве,
српском роду са осмјехом маше,
док им земље другима даваше.
Он Србијом највише се „бави“,
у њој двије „покрајине“ прави,
те јој омчу око врата стави,
да је брже и лакше придави.
Све нације у Југи тетоши,
само Србе немилице троши!
Тако терен Јосип Броз припрема,
и за Србе нови погром спрема.
То ће почет` деведесет прве,
кад се ђаци Титови закрве,
и поново на Србе острве!
Те свађе се у рат претворише,
још се, царе, да зло буде више,
све три вјере грдно завадише,
у лудаке људи претворише,
и злочине страшне починише!
Поново се на Србе кидише,
а Латини опет навалише,
и гурнуше на нас Муслимане,
да се Срби што теже одбране.
Титова се Југа не прихвата,
брзо дође до грађанског рата,
те пет нових држава настаде,
гдје Србији сви о глави раде,
а на Србе сва кривица паде.
Историја опет се понавља,
и наш народ за зло се представља,
а истина и правда се крије,
као много пута од раније.
Али, да знаш, мој царе Душане,
могућности све су покушане,
да се тада код нас не зарати,
али ЗАПАД ништа не прихвати.
Латинска се рука умијеша,
опет од њих стиже нам депеша,
у њој такве уцјене су биле,
које не би луде прихватиле.
То наравно, наши не потпишу,
тад` почеше Србе да урнишу,
и завјеру велику да кују,
а кривицу на нас да сваљују.
Фрањевачке моћне силе дрске,
нападоше положаје српске,
и тад врата пакла отворише,
па демоне из њега пустише.
Распаде се она прича „братска“,
пламте Херцег-Босна и Хрватска,
мимо воље и нашега хтјења,
ту се никад ништа не мијења,
двапут, царе, по година триста,
глумци други, ал` је сцена иста!
Голема се сила на нас свали,
ал` притиске све смо издржали,
ми смо вазда бранити се знали,
па ни тад` се нијесмо предали.
Херцег-Босна имаше младића,
који носе гене Немањића,
соколова, попут Синђелића,
ил` витеза Милош Обилића.
Јунацима, витешкога лика,
са срцима тврђим од челика,
Божја им се указа прилика,
да се створи Српска Република.
Много сила против Срба бјеше,
и тад` дио земље нам отеше,
но, јуначки, са њима се класмо,
ипак, Српску тада сачувасмо.
Али и то „западу“ засмета,
па не прође ни четири љета,
те латинско погано лукавство,
и проклето америчко царство,
подржаше шиптарске балисте,
да од Срба опет Космет „чисте“.
НАТО савез подршку им пружа,
па Шиптаре силно наоружа,
за гомиле прљавијех пара,
њихова се сорта наговара,
да власт српску укину и коче,
те рат нови на Космету поче.
Задњег љета двадес`тог вијека,
ратних труба опет груну јека,
у то црно и грдно прољеће,
рат Србима опет се намеће.
Та највећа сила на свијету,
сву Србију означи за мету,
удар њихов поче на Космету,
нападоше нашу земљу свету.
Тад` Албанци и НАТО кидишу,
да све српско затру и обришу,
али Срби постигоше слогу,
те нам војска оправда улогу.
У крваве угазисмо дане,
а старе нам отворише ране,
ал` нам трупе не имаху мане,
на велика прегнућа се кане,
свим силама да земљу одбране.
Да си, царе, тад` жив мога` бити,
и уз нашу војску боравити,
па на Космет да си тада био,
збиља би се с нама поносио.
На Паштрику и на Кошарама,
све од бомби прекриваше тама,
не види се ни небо ни земља,
ал` им Срби не дају ни педља.
Од Палића па до Радовића,
и од Дрине до Мироч планине,
од Пирота до старе Требјесе,
небо гори а земља се тресе.
Боже мили, чуднога ли рата,
мали Давид против Голијата,
деветнаест латинских земаља,
образ им се за вазда укаља,
с бомбама нам земљу преораше,
све мостове порушише наше,
а њихове гвоздене вилице,
све нам, царе, дробе немилице.
Али српске војне јединице,
одбранише све наше границе,
и док сукоб невиђени траја,
тврдо држе педаљ положаја.
Ал` зло, царе и голема сила,
сво нам небо бјеше зацрнила,
поред труда војске и народа,
ипак „вода“ дође нам до „пода“,
страх завлада од црног исхода.
Сва Србија у пламену гори,
излаз неки мора да се створи,
па све опште тада бјеше хтјење,
да се нађе некакво рјешење,
и некако да се рат устави,
да Србија сва се не удави.
Наш се вођа, тада успаничи,
јер му стање на пораз наличи,
а заиста, тешко тада бјеше,
те одлуку власти донијеше,
а на предлог још неких земаља,
да се борба обустави даља.
Све се стране на преговор зову,
у маленом граду Куманову,
и ту наше вође отиђоше,
на услове тешке пристадоше,
те НАТО-у Космет предадоше,
и „споразум“ чудни потписаше.
Али, царе, ово требаш знати,
то ти морам у писму казати,
наша војска није за то била,
ал` се њена није услишила!
Због крвавог злочиначког пира,
и западног „милосрдног“ хира,
да Србија даље се не дира,
рјешење се такво одабира,
и тад` дође до некаквог мира,
ал` наш Космет, НАТО окупира!
Све од тада, па ево до сада,
тамо туђин мој Душане влада,
а наш народ бесомучно страда,
јер моћ наша све више опада.
Сад свијету нек` је на срамоту,
што Србија прође кроз голготу!
А ја, царе, док ти ово пишем,
сав се тресем и болно уздишем,
јер, све то је тешко поднијети,
а нама се и даље пријети,
док нам очи све изнова ваде,
Боже драги, шта нам све не раде.
Задње љето двадес`тог вијека,
памтићемо по злу довијека,
није лако да ти ово кажем,
али, царе, нећу да те лажем,
власт ондашња, рече и огласи:
„Да не може Космет да се спаси“!?
Свако зашто, има своје зато,
и тад` Космет окупира НАТО,
па гдје Божур некада је цвјета`,
сада нога зликовачка шета.
Тад` смо, царе, грдно преварени,
те се и власт брзо промијени,
трон узеше неки лоши људи,
из те групе многи се потруди,
отаџбину нашу да понизи,
те све крену к понору и кризи.
Витезове наше и јунаке,
предадоше крвнику у шаке,
такве бруке ниђе није било,
а баш то се, код наске десило.
Ми смо жртве душманскијех хтјења,
од њих вазда стижу понижења,
против којих српски род се бори,
а испада злочинац најгори.
Сву земљу су нашу затровали,
а из груди срце ишчупали,
на плећа су наша зајахали,
и наш Космет сами себи „дали“,
ал` нијесу ни на томе стали,
јер намјеру, мој царе, имају,
да Србију и даље парчају!
Ево, већ је двадес` љета прошло,
од њих нам је све најгоре дошло,
и даље нас урнишу и киње,
а сад нови притисак почиње.
Ако питаш што се теби јадам,
царе драги, међу људе спадам,
што неправда голема их боли,
те свак` пита, док се Богу моли,
злу њиховом како да одоли,
сучим` народ да се осоколи?!
Ко год своју отаџбину воли,
тешко да ће, све то да преболи!
Помоћ тражим са свакоје стране,
зато пишем и теби Душане.
Све си ово, ти давно окуша`,
па у име свих српскијех душа,
и српскога рода цијелога,
који носи име „небескога“,
па те молим, да одеш до Бога,
да ти и Он неки савјет даде,
шта и како Срби да ураде,
да страдање српског рода стане,
и с чим` земљу своју да одбране.
Чим то сазнаш, ти к` нама потеци,
и тај савјет жељени нам реци,
чекамо те на Дрини ријеци,
ђе нам многи изгинуше преци!
Али, царе, то нек` брзо буде,
јер Латини веома се труде,
наша плећа да поново ломе,
и са огњем да нас опет згроме.
Јер, све царе, силом нам отеше,
и док пишем ове ти депеше,
е, баш сада и у ове дане,
све њихове фаланге се кане,
свим силама на то су се дале,
да сав Балкан поново запале,
и заваде све народе мале,
а кривицу на Србију свале.
Опет они нама рат спремају,
зло да раде, умију и знају,
за које се никад не покају,
јер, за право и правду не хају.
Фитиљ пале, да се заталаса,
у дијелу нашег старог Раса,
зло ће јутро брзо да осване,
војвођанска поља нам нишане,
и ту Швабе канџе утурају,
они, царе, свуд` се угурају,
мирођија за сваку су чорбу,
да би своју напунили „торбу“.
Ватру ложе под босански лонац,
гдје мир виси о танани конац,
Америка Шиптаре соколи,
и на ране досипа нам соли,
све то чини западњачка клика,
те на Србе опет је повика,
то је слика садашњих прилика!
Све то запад из потаје мути,
док на злочин над Србима ћути,
а идеју албанску помаже,
па се але шиптарске кураже,
те сад и југ од Србије траже,
и још дио груде црногорске,
па још пола земље македонске,
а од Грчке хоће Ћићарију,
да велику створе Албанију!
Ту исламска држава се прави,
да се лакше Србија задави,
и остале земље православне,
што су жеље Ватикана давне.
Све то запад смирено посматра,
јер им таква одговара мантра,
и то, царе, Ватикану прија,
а подршку пружа Британија,
то и она Албанцима нуди,
да Русији што више науди,
зато Србе напада и куди,
и демоне на Балкану буди.
Од ЗАПАДА дозвола је дата,
а на штету православног брата,
да му јужна замандале врата,
јер, Русија главна им је мета,
а Србија на том путу смета,
зато држе кључеве Космета!
Њихов ђаво, вазда нас ухвати,
и у кућу непозван нам сврати,
то нас, царе, вјековима прати,
па нам мораш одговоре дати,
а ми ћемо редове сабрати,
и на браник отаџбине стати.
На танке смо сада спали гране,
но, у кућу кад насилник бане,
испред њега мора да се стане,
и светиње животима бране.
Силни царе, Немањић Душане,
сада знадеш за све наше ране,
све што треба, у писму сам река`,
и пред твојом бистом ево клека`.
Док погачу преламам и солим,
сада царе, кумим те и молим,
да упрегнеш, ти, небеска кола,
и да питаш неког апостола,
или свеца, ил` Господа Христа,
чији лик се над Србијом блиста,
шта род српски сада да уради,
како да се из каљуге вади?
Ми смо вјерно Исусово стадо,
њега народ послушаће радо,
нек` ти рече, шта нам је чинити,
и како се од зла одбранити,
јер, невоља велика нас вреба,
свака помоћ и савјет нам треба,
донеси нам одговоре с неба.
Гдје си, царе, ти некада влада`,
само крст се у земљу забада,
као никад, потребан си сада,
да нас спасиш од овога јада,
и наш народ престане да страда.
Драги царе, то је стање сада,
код Призрена, твога милог града,
руше гробља, пале манастире,
српске кости свуд` из земље вире,
чудо грдно, шта Шиптари раде,
док се српска имовина краде,
пале цркве и тиме се сладе,
људе робе и органе ваде.
У крв њима огрезле су руке,
Боже драги, големе ли бруке,
сва Србија на веље је муке,
какве сада донијет` одлуке.
Знаменити царе Немањићу,
војсковођо и храбри племићу,
да те брже за помоћ приволим,
трећи пут те, ево, сада молим,
дођи к` нама из небеског царства,
ради спаса православног братства.
Ми времена још имамо мало,
а од земље што нам је остало,
свим силама мора да се брани,
јер слиједе нама тешки дани.
Све ми личи, да ће рата бити,
крв ће опет потоцима лити,
али земљу морамо бранити,
зато, царе, нама требаш и ти.
Забринути, погнути и тужни,
ал` не би смо, да будемо сужњи,
но, с великим теретом секамо,
зато помоћ од тебе чекамо.
Сад смо, царе, поприлично бушни,
ал` нијесмо народ малодушни,
док нам дио на тијелу труне,
душа тражи од гусала струне,
које народ подижу на буне,
на крст часни када се закуне.
Тада добру енергију прима,
а још, у нас, витезова има,
међ` нама је још мудријех глава,
и то српство треба да спашава.
Све њих владар треба да окупи,
заједништво да опет запупи,
па кад слога у земљи пролиста,
збор нек` буде, гдје је твоја биста.
Кад се сјати најмудријих триста,
та идеја света је и чиста,
вољом Бога, настала је она,
испод светог` хиландарског звона,
њу је отац Агатон изрек`о,
и то мора урадити неко.
Тај скуп мудрих, када стање сними,
нек` наш владар од њих савјет прими,
па кад предлог мудраца уважи,
нек` најбоље рјешење потражи.
Ако владар не уради тако,
све ће опет поћи наопако,
Србија ће даље да пропада,
а наш народ поново да страда.
Моћни царе, наш владару стари,
сад си чуо како стоје ствари,
чекамо те, шта ћеш нам казати,
и савјете које ћеш нам дати.
Ал` мени се Немањићу чини,
ако ли се нешто не учини,
али брзо, што најбрже може,
и ако се сад Срби не сложе,
земљу ће нам и даље парчати,
а ми ћемо к`о народ нестати!
Зато, царе, што прије похитај,
за спас Срба све горе упитај,
али брзо ти на томе дјелај,
јер, велики слиједи нам белај,
зло се опет за Србе припрема,
од Латина живота нам нема.
Те франачке краљевине старе,
хоће с нама да загосподаре,
Ватикан им перјаницу држи,
и нас стално на „ломачи“ пржи.
Од раскола, жеља је њихова,
стара скоро десет вијекова,
од тада се она не мијења,
то њихова вјечита су хтјења,
да нас тлаче или католиче,
ту се ништа за педаљ не миче,
ни за јоту, ни за једну шару,
Срби су им вазда на удару!
ЗАПАД нама стално ватру ложи,
то си и ти осјећа` на кожи,
од тада је за период дуги,
стање исто, само људи други.
Како тада, тако и данаске,
`ајмо онда поскидати „маске“,
па ставити на сто чињенице,
и гледати истини у лице.
Сад од тога нема ништа прече,
него права истина се рече,
ко Србију непрекидно дави,
и ко нам је непријатељ прави.
Све заблуде да одмах престану,
и Срби се од Запада ману,
јер, тако ми Христа и распећа,
од њих сва нам` долази несрећа!
Све њихово што је к нама дошло,
по злу нам је задовијек пошло,
вазда су нас они сатирали,
многе су нам вође убијали,
па и тебе, царе, отровали!
Ти све видиш са небеса боље,
шта нам раде на Косово Поље,
а знам, царе, да се на нас срдиш,
ал` ти можеш све то да потврдиш,
јер си свједок, нашег страшног суда,
зато крећи и не жали труда.
А кад Богу све то посвједочиш,
и чим к нама у Србију крочиш,
све владару нашем да предочиш,
и детаљно да му све објасниш,
ал` пожури, немој да закасниш!
Вођи нашем, који влада сада,
одговорност велика припада,
на све ово, он мора да пази,
јер, велика опасност долази.
У Латина сувише је лажи,
и то, царе, нашем вођи кажи,
шта све муте те западне але,
много јада што су нам задале.
Помози му и савјет понуди,
а он онда нека се потруди,
и нека се ничега не кани,
што Србију може да одбрани,
од њихове алаве немани.
Они стално уцјене нам „нуде“,
па кад мора, нек` тако и буде,
да нас наши потомци не куде,
за све српске мане и заблуде,
Бог и свеци нека нам пресуде.
Изгледа ми да ће рата бити,
морамо се њему припремити,
мач и топуз у руке латити,
и огњишта наша одбранити.
Слушај, царе, мојега ми здравља,
избор нам се други не оставља,
кад законе космос успоставља,
само сила силу зауставља!
Док ти пишем, а духовно трунем,
али, тврдом вјером ти се кунем,
све у писму што сам теби река`,
нема никог ко би то порека`.
Прије нег` ти речем довиђења,
ево, царе, мојега виђења,
погубна је утопија тешка,
и највећа српског рода грешка,
што смо савез с другима правили,
у њедра смо змију поставили,
па онима, што су Србе клали,
нашу земљу у руке смо дали.
Све су Југе, и прва и друга,
биле српска и пропаст и туга,
наш су народ гутале ко куга,
и то, царе, у некол`ка круга!
Да се, царе, то није десило,
све би онда другачије било,
шта је чије, ту се није знало,
нит` се тада све јасно казало,
шта ко у „брак“ тај чудни уноси,
јер би други ту били односи,
знало би се ко „ливаду“ коси,
а ко треба воду да му носи.
Заједницу Срба и Хрвата,
Запад није никада прихвата`,
да би, царе, то и ми схватили,
велику смо цијену платили!
Још ти писат`, имао би` бреме,
и још многе казивати теме,
а све приче, што се Срба тиче,
ал` нам брзо вријеме измиче.
Да би писмо стигло ти што прије,
трен се више губити не смије,
зато смјеста, сад перо остављам,
и срдачно, царе, те поздрављам.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Петроварадин, 2019. љета Господњег
(Писано од Божића до Светог Илије)
KINA
Kina nema boju. Deca su na livadi vazduh je ništa
rasipa se polen.
Deca navlače kapuljače. Iz daljine liče na mucave monahe.
Možda mirišu na vazduh. Možda pričaju o Kini.
Neko me zove na molitveni doručak ali ja sam iscrpljen. Radio sam noćnu smenu. Čitao sam vodu
potajno slušao pesme ljubavi i mržnje
pesme iz sobe.
Hteo sam da objasnim deci na livadi
Kina je belo nebo
iako Kinu ne znam. Ne poznajem reči ne razlikujem boje. Ne mičem iz ovog grada.
Hteo sam da objasnim
večeri su ugarak večeri masline pune crnog mora večeri su kuhinjski psaltiri. Moja bivša devojka koju još uvek volim mi nikad nije odgovorila na pismo.
Kina se jedva nazire na mapi.
Decu na livadi to ne zanima.
Tao komšiluka tvrdi da sam u nevolji. Neće biti povoljno ako nastavim ovim tempom.
Savetuju me da bežim u planine.
Bolje da ne znam kakav će se blagoslov uskoro sručiti na mene jer
Kina već dugo nije kina
ГЛАС НОСТАЛГИЈЕ
Болујем од чежње за завичајем,
последњим уточиштем за моја бекства.
У ноћи корака, раскршћа путева
су места тражења опроштаја.
У загрљају обале родне,
чобанче – месец где чуваше стада,
рођено село моје сад спава.
Крваво небо као жива рана,
над њим.
Кроз честаре и пусте сокаке,
тугују ветрови, уз звуке фруле.
Кунем се, да бол бехара и опија
као сетан мирис дуња,
и као да петли поју, јеца прохујало доба.
У авлији пуцкета ломача сећања.
Ни жеља, ни сећање на љубав,
у пепелу је бол и време ћутања.
Нестајем у бездану заборава.
Роморе кише у очима моје мајке,
заточене између заласка сунца
и праскозорја, уз светлост свеће,
миро кандила и кућног свеца.
Самоћа је усидрена између зидова
наше старе куће. Да ногом ступи
на басамаке, НИКОГ, да изађе на доксат
ко да ме чека, да се вратим СЕБИ,
и да ми каже: „Добро дошао, сине!
Срећне су очи када те виде!“
ХВАЛОСПЕВ ФРУЛИ
ХВАЛОСПЕВ ФРУЛИ
Од јавора или тршње,
шљиве, дрена ил` од дуда,
чудесна се фрула ради,
што музичка ствара чуда.
Једноцевка ил` двојница,
за фрулаша свеједно је,
ал` се уз њу увек радо,
игра коло и запоје.
Једноставна за израду,
и не треба да се штима,
али значај немерљиви,
за наш народ фрула има.
Што род српски свеколики,
од искона верно прати,
рад` тога се фрула може,
инструментом светим звати.
Захваљујем свакој фрули,
што умилне звуке нуди,
и нек` њене свирке буде,
док с истока зора руди.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, на Васкрс 2023 лета Господњег
МОРАВСКИ РАЈ
МОРАВСКИ РАЈ
Док Морава тихо шуми,
и сва поља уз њу злате,
с уживањем очи моје,
те лијепе слике прате.
Поточићи и ријеке,
ка Морави чило теку,
и предивним аријама,
жуборећи праве јеку.
Свуд` се плодне њиве шире,
и ливаде процвјетале,
а чобанска пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.
А подаље од Мораве,
питома се брда дижу,
у њиховим њедрима се,
све бисерна села нижу.
Слушајући пој славуја,
и чудесни зов природе,
душа ми се омелеми,
док ме чула у рај воде.
Свемогућем Богу хвала,
што је има` пуно дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље кад је ствара`.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Село Корман, јул 2018 љета Господњег
СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА
СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА
Једном, зло се појави из таме,
и тад путем поче да се креће,
а онда се са добром сусрете,
па зарежа и тад добру рече:
„Шта се зориш и сучим` поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
и с чим` мислиш мене уставити,
ти не можеш мене савладати,
смождићу те у првом кораку.
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
све пред собом хандрим и сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Свему добром ја се изругујем,
па и тебе лако ћу самљети,
слобода је мени безгранична,
моја ријеч вазда је последња!“
Тада добро, ка злу се окрену,
у очи га, директно погледа,
а грохотом поче да се смије,
па му онда поносито рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо одвојена,
ми немамо ништа заједничко!
Међу нама кањон је дубоки,
Те ти мени не мож` наудити,
то су твоје аветињске мисли,
пусте жеље и лудачка хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Задовијек, ти у тами живиш,
свјетлост дневну никада не видиш,
па из мрака када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубине мрачнога амбиса,
те је свијест твоја помућена,
зато јеси, само за жаљење!
То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
али кад се превише надуваш,
онда почнеш себе да изједаш.
И сучим` се, предамном шепуриш,
кад храбрости, ти никакве немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити икад` имаш пријатеља,
свак` нормалан, од тебе се гнуша.
Путеви се наши укрштају,
те ћемо се, често сусретати,
ал` људима, ја срећу доносим,
Бог и правда, на мојој су страни,
кад ме виде, сви се обрадују,
мене људи воле и поштују,
са осмјехом вазда даривају,
а сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и чистоћу блиставу му дају.
Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја!
Господ тако овај свијет кроји,
и Он, знади иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ пусти сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у дубини мрачнога понора.“
То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима од користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у јаму дубоку,
дроб сопствени, да опет изједа,
ђе у свјетлост не може да гледа.
док сотони опет се не преда.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи
од његове куће.“
– Народна пословица
Нови Сад, 2018 љета Господњег
UČINIO SAM PUNO ZLA
Učio sam reči učinio puno zla. Tukao sam te varao sam te. Pojeo puno dobrih i glupih životinja. Poplave su razarale našu zemlju nosile kuće ljude pse mačke a ja sam se skrivao
u zagrljaju tuđe žene
u mutnom sjaju
pod velom vode.
Onda je difterija pala sa neba. Došla je zima. Ja sam pao u krevet.
Prestao da učim reči. Došli su snovi
krvoliptanje u Novosibirsku
rat u Arhangelsku. Cink so kalijum
izliveni iz mene
po govnjivoj kaldrmi.
Šapat gline
utešno mucanje pijanog prijatelja
(učinio si ti ponešto učinio si šta si mogao
nakon zalaska sunca nastupa takozvani plavi sat
pre deset godina pre nego što si učinio puno zla imao si dobar plan
naučiti reči pričati o porodičnoj avanturi
međutim
u potrazi za pravim osvetljenjem
još se nisi probudio)
Da prijatelju
još se nisam probudio.