Категорија: Uncategorized

                                                                  RUKE

Nežne, bele ruke imala je…

njima doticala neuhvatljive note

žena-statua beše kosmosa dirki…..

Gledah je netremice i njene ruke prenežne.

O, kako ih je samo pokretala,

izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete..

A, nad njihovim ramenima

tanke, crne bretele…

nemirne, nemano prebačene i

jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike….

U mraku, iza pozornice

prekorno pogledah ruke, moje ruke,

šake i sve do lakata ih prozreh, prokleh..

Gde ste bile nevoljnice?

Gde ste bile, što ste ne bile?

Kome ste u komi jednom palac stezale?

Kom’ ste iznutrice prale,

prljavštine ispirale?

Gde ste duše u ropcu sačekivale više puta?

Bežale pod prozore

sakrivene u džepovima,

izlazile  samo da mahnete onom ko vas ostavlja,

krale za večito neutaženu glad tela?

Što ste ne bile? Što ste još malene

starca grlile,

silovatelja puštale da radi šta mu je volja,

spavale dok su me davili?

Gde  ste, nevoljnice, trostruko ubistvo potpisale?

Sve to, stigle ste  za ovo kratko nevreme!…

A, gledaste, ženu-statuu sa rukama labuda

kako oslikava  zvukom priču iz vaše mašte…

Što ste me slušale,

otekle i zbrčkane ostale doveka?!

O, što nisu to moje bretele, otkinule se ruke za njima…

Buka je bila  pretiha za vrisak prstiju

zavaljenih u meko  krilo promašenog života.

Što niste ostale u oazama svog tkanja,

nego stopiraste večito u begu

pružajući se iz  grla  onima koji okrenuše glave,

ocu i majci, maćehi i očuhu, sreći i životu..?

Tad, tad da sam mogla ogluveti i oslepeti

kakvo bi to rođenje bilo!

Kad god sam vas terala da sve znate, umete,

a sve pogrešno, što ste me slušale?

Nijedna me pesma neće boleti kao ova…

Što ste to opet napisale, bezvoljnice?

Da mi se svetite..zar,

za prebiranje po žicama u tišini tame-

da ne čuju drugi;

za mokre dlanove vaše nad paklenom rekom .. u potaji;

za navlačenje i skidanje otežalih maski s lica;

za kupovanje i prodavanje sebe;

jel’  zato da mi  se svetite?

Dosta je…Zar ne videste kako je divno biti čist?

Zalud mi, kukavici, lice međ’ naličjima  umivale.

Snežna, žena –statua, bila je čedo jedinstva

i obe ruke, te umilne gracije,

 prećutale su mi ono  što već decenijama znam….

Buka je prestala, ona se podiže i zablista!

Šamar aplauza , zaboleo me je u grču sramote..

Zaustih rukama da  mi slaboj  snagu prikupe

al’ ruka pade desnica…za njom i leva,

nevoljna…

Otekle i zbrčkane ostadoše nad hartijom…

Više ih sakata, ni ne vidim…..

samo one tanke, crne bretele

…..kojih nikada na ramenima  neće biti…..