Добродошли!
Ovde nema puta Kojim se nije prošlo. Neprolazni prolaz. Sredina puta je. Četri oka U slepoj ulici, Mole za oprez. Pođeš li dalje Naići ćes na kosce. Predstavi se kao ovca?
Ovde nema puta
Kojim se nije prošlo.
Neprolazni prolaz.
Sredina puta je.
Četri oka
U slepoj ulici,
Mole za oprez.
Pođeš li dalje
Naići ćes na kosce.
Predstavi se kao ovca?
Još sekund koji čekaću možda oslušnuti tišinu korak da ti poznam umirujem sebe mislima bez smisla svanuće dan čekaću čudo i ko zna možda i procveta pupoljak uveli možda i zapevam od tuge pokisla ugledam ti oči kao nebo plave nek padaju reči ko cvetovi beli neka duše bez zvanica slave A dani hladni još … Настави са читањем “Zgaženi cvet”
Još sekund koji čekaću možda
oslušnuti tišinu korak da ti poznam
umirujem sebe mislima bez smisla
svanuće dan čekaću čudo i ko zna
možda i procveta pupoljak uveli
možda i zapevam od tuge pokisla
ugledam ti oči kao nebo plave
nek padaju reči ko cvetovi beli
neka duše bez zvanica slave
A dani hladni još hladniji bivaju
pahulje nežne pokriše blatnjave staze
žao mi samo što mi u duši stanuju
ta sećanja davna što me živu gaze.
Seoska idila Sela su nekada bila puna seljana Ostala je idila, blijeda sjećanja… Svici ne svite, bez purnjave dima… Nestale su sjedaljke, jutra s pijevcima… Ne čuju su volujske rike proplancima Trule teljige u vajatima ugaslima… Sablasna tišina u lednim noćima… Jeza dušom i tijelom se prožima… Sela su bila nekada, eh nekada… Plašim se … Настави са читањем “Seoska idila Arsenije Lalatović”
Seoska idila
Sela su nekada bila puna seljana
Ostala je idila, blijeda sjećanja…
Svici ne svite, bez purnjave dima…
Nestale su sjedaljke, jutra s pijevcima…
Ne čuju su volujske rike proplancima
Trule teljige u vajatima ugaslima…
Sablasna tišina u lednim noćima…
Jeza dušom i tijelom se prožima…
Sela su bila nekada, eh nekada…
Plašim se više nikada…
Istorija Istorija, Da ne daje se svakom rekao bih da je majka života! Da nije često silovala svoju decu rakao bih da je volim! Ona je bog života jer niko ga bolje ne zna! Ona je tu bila kad se rodio iz vremena! Ona mi je to rekla, Kada je njeno nago telo sijalo mi … Настави са читањем “”
Istorija
Istorija,
Da ne daje se svakom rekao bih da je majka života!
Da nije često silovala svoju decu rakao bih da je volim!
Ona je bog života jer niko ga bolje ne zna!
Ona je tu bila kad se rodio iz vremena!
Ona mi je to rekla,
Kada je njeno nago telo sijalo mi u očima!
I posle, dok je pisala moje ime na svojoj beloj koži!
Ni krvi nije žalila i nisam znao više koja je njena
Niti me je pitala kako sam je našao ni kako sam prošao!
Pored mrkih cuvara i ratnika njenog carstva!
Noseci stvari što smrti kao osmeh poklanjaju.
Sa rukama od krvi i puknutim kamenim srcem oštrim.
Pitala nije da li me ono boli kada mi je rekla ostani!
Ostani tu kraj mene, sve je tvoje sto vidis!
I živi koliko ti se živi,
Dok ovaj svet decu ne poželi radjati!
Spontano i tiho želim da te volim, da ti suze sa lica pretvorim u cvetne vrtove i maglovita svitanja, oteram sa tvog jastuka. Zelim da te pogledam, dodirujem i mazim. Da ti šapnem poneku glupost uveće i da zaspimo u isto vreme. Zelim da uberem jabukin cvet i njime dodirujem tvoj svaki osmeh a ti … Настави са читањем “Spontano i tiho”
Spontano i tiho želim da te volim,
da ti suze sa lica pretvorim u cvetne vrtove i maglovita svitanja, oteram sa tvog jastuka.
Zelim da te pogledam, dodirujem i mazim. Da ti šapnem poneku glupost uveće i da zaspimo u isto vreme.
Zelim da uberem jabukin cvet i njime dodirujem tvoj svaki osmeh a ti da skidas jutarnju rosu s trave i ostavis trag u mojoj kosi.
Želim da se tvoj sjaj utapa u moje lice i oci, da svaki moj dan zapoćne sa tvojim osmehom.
Sunce, toplo i lepo, tako drago i daleko ja te ipak volim.
(prvo sunce nakon mnogo tmurnih dana)
Poete Poete su kao vrbe ive Tiho pate, još tužnije žive… Sudbina je pjesnička golema… Šta bi bilo da poezije nema? Poete su vjesnici nadanja… Protkani od patnji i stradanja… Ko pisao u životu nije Taj i ne zna pisat kako li je… Poete su melem duše jadne… Naše duše i žedne su i gladne… … Настави са читањем “Poete Arsenije Lalatović”
Poete
Poete su kao vrbe ive
Tiho pate, još tužnije žive…
Sudbina je pjesnička golema…
Šta bi bilo da poezije nema?
Poete su vjesnici nadanja…
Protkani od patnji i stradanja…
Ko pisao u životu nije
Taj i ne zna pisat kako li je…
Poete su melem duše jadne…
Naše duše i žedne su i gladne…
Ko ne piše, srećnije i živi
Niti usud, nit sudbinu krivi…
Poete su neobična bića…
Ponaosob za sebe su priča
Blago onom ko tinja i gori
Sa njim narod zauvijek zbori…
Dok pišete, ulivajte vjeru
Sestre moje i braćo po peru…
Dok pišemo mi i postojimo
Sanjajući život i živimo…
Poete su kao vrbe ive…
Ne umiru, zanavijek žive…
Ljubim te… Milujem nježno Poljupcima strasnim… U kasnu noć… Iz njedara tvojih Osjećam toplinu… Zaklapam oči… Žedne usne kupe… Med usana Tvojih Dok napolju Laju padalice… *** Ljubim te… Ah, kakva mačka Pomislih u sebi Kraj kamina ove noći Usne medne ljubim Ispunjene čežnjom Čežnjo… Oh čežnjo moja *** Ljubim te… Tvoje oči crne… Borovnice … Настави са читањем “Ljubim te… Arsenije Lalatović”
Ljubim te…
Milujem nježno
Poljupcima strasnim…
U kasnu noć…
Iz njedara tvojih
Osjećam toplinu…
Zaklapam oči…
Žedne usne kupe…
Med usana Tvojih
Dok napolju
Laju padalice…
***
Ljubim te…
Ah, kakva mačka
Pomislih u sebi
Kraj kamina ove noći
Usne medne ljubim
Ispunjene čežnjom
Čežnjo…
Oh čežnjo moja
***
Ljubim te…
Tvoje oči crne…
Borovnice srne
Sijaju u mraku…
Ah kakva mačka
Pomislih…
Ljubim noći ove
U svitanje zore…
Oči tvoje…
***
Ljubim te…
Dok obnažena hodaš…
Plešeš… Po meni
Topiš se kao pjena
Ime ti je ljubav…
Prezime čežnja…
Ti si žena…
Kakve niđe nema
Ti si žena…
Za sva vremena…
Ljuska Rođen sam u pogrešno vrijeme Ponekad sebe ne razumijem Pokušavam, ali mi ne ide Ili možda ne umijem… Uče me kada je noć da je dan Misle od njih vrijeme počinje Odavno su mi raspršili san Ništa im ne vjerujem… Kada ih vidim smrači mi se pred očima Ko ih ne zna majka mu … Настави са читањем “Ljuska Arsenije lalatović”
Ljuska
Rođen sam u pogrešno vrijeme
Ponekad sebe ne razumijem
Pokušavam, ali mi ne ide
Ili možda ne umijem…
Uče me kada je noć da je dan
Misle od njih vrijeme počinje
Odavno su mi raspršili san
Ništa im ne vjerujem…
Kada ih vidim smrači mi se pred očima
Ko ih ne zna majka mu kukala
Kakvi su oni šakali…
Ko su im očevi? Čiji su oni sinovi?
Oni su leglo fukara. Od fukara…
Od ivera klada daleko ne pada…
Da su bar neki iver ili klada
Ni po fišeka ni po po jada
Rođen sam a bolje da nijesam
Teško nosim na pleća bremena
Živim kao da ne živim
U jato jastrebova, ološi i kretena…
Ničija ne gori do zore…
Neće ni njihova… Rođen sam
U zlo vrijeme…Čudne su zvjerke hijene
U ljuski čovjeka…
Sjećam se… Sjećam se… Bili smo đeca… Išli u školu… Dijelili tajne… Sanjali… Jednoga dana… Ah, jednoga dana Bez riječi, pozdrava Otišla si… zauvijek Mislio sam, doći ćeš Čekao sam danima Nadao se… Zidao kule… Ali uzalud… Vrijeme je prolazilo… Život kao život Ostavlja tragove Ponekad briše… Sjećam se kiše jesenje Sitno su kapale Držali … Настави са читањем “Sjećam se… Arsenije Lalatović”
Sjećam se…
Sjećam se…
Bili smo đeca…
Išli u školu…
Dijelili tajne…
Sanjali…
Jednoga dana…
Ah, jednoga dana
Bez riječi, pozdrava
Otišla si… zauvijek
Mislio sam, doći ćeš
Čekao sam danima
Nadao se…
Zidao kule…
Ali uzalud…
Vrijeme je prolazilo…
Život kao život
Ostavlja tragove
Ponekad briše…
Sjećam se kiše jesenje
Sitno su kapale
Držali smo se za ruke
Đeca… eh
Danas na zadnoj strani
Lokalnih novina…
Vidim tvoje ime i slika
Čitulja…
U Parizu si zaspala
Kako je život čudan?
Volio… a tako bih volio
Da smo se sreli
Još jedan put…
Ispili kafu u ime vremena
Kojih nema… eh
Sjećam se…