Категорија: Uncategorized

Nepoorana njiva.
Visoka trava skriva
zarđalo ralo.

DusanR

Boli me više

jutro bez smisla

od noći bez zvezda

teška ko kamen

duša od suza pokisla

u srcu gasi plamen

jednog dolaska

 

Tišina me ova hrani

sopstvenim mislima

samo moja savest brani

da budem sanjana

 

Do granice mi smo došli

dalje je tudje dalje se ne sme

mi bićemo zajedno samo

u redovima ove pesme

Na izvoru…

Život je rijeka…
Godinama teče…
Na izvoru se rađa
Koritom teče…
U ušću se uliva
***
Jedno veče…
Prene u trenu…
Zatalasa…
Istopi se u pjenu…
***
Sjećanje…
Jednom davno…
Jedan je život
Živio život…
Na izvoru…

 

 

 

 

 

 

 

 

Pesma starog Satira

                                             Neodoljivoj…

 Evo, skaredne pesme

koju neki moj ispisnik stari,

ni pijan, da napiše ne sme

čast staračku da ne kvari.

(…)

Ja sam neko sasvim drugi:

Satir -u životu na sve sviko-

čas Bog, a čas niko!

Odan dugi;

šumu gora, peni mora;

mesečevoj plavoj seni

i lepoj, ljupkoj, strasnoj, ženi-

tom neodoljivom, nežnom, biću

zbog kog zvezde i zore sviću.

(…)

Kada bejah malo lepši, manje luđi, nego sada,

mrzeo sam Don Žuane i Markiza de Sada;

divio se Kazanovi -osvajaču ženskih srca,

jer koju je poželeo -iskreno je i voleo.

 Divio se iz sveg srca

i podvigu vojvode Dobrnjca-

kom carica vojnu pomoć hitno dade

zbog parade

 u krevetu,

 te Vožd kliknu u Sovjetu:

“Fala k*…i Petru Dobrnjcu!

Kojekude, najzad,

stiže pomoć u džebani,

obećana još polani…”

(…)

Mnogo puta

na kamen sam ludi stao

i, ponekad, tužan pao.

 (…)

Žgoljav, smotan i ne lep

od čežnje slep,

igrao sam na vic, šalu -biser duha

i često bi iznebuha

neka nežna, ljupka, lepa

uspevala da me ščepa…

 (…)

I sad -kad nisam mlad,

bukne u srcu satirski plamen

i opet stanem na  ludi kamen.

I hoću i hoću i danju i noću!

 (…)

Ali …

Neodoljiva kaže, u sebi i svima:

“Pih, starac! Jedva se klima,

a  spopada…

Lud, čemu li se samo nada!?”

 (…)

I tad-

nastaje košmar -ljubavni jad,

što boli, boli, kad se voli

bio star,  ili mlad!

(…) 

Sve je to ljubav,  pokretačka snaga života-

divota

 u srcu što kuca,

a među bedra puca.

(…) 

Vraćam se svom satirskom logu

da sanjam Neodoljivu danju i noću

što je volim,  što je hoću.

 (…)

Eh, ala su ovi snovi slatki!

To umovi, uštogljeni, kratki

ni, slučajno, pojmiti ne mogu.

(…) 

Ovo je bio epilog,

smejte se, grdite me…

I nek vas od Satira (ne)sačuva Bog!

Miljojko Milojević

 

Toliko vremena
suza laži i bola
za samo jedan tren
sreće zatrpane
godinama
U čijem to srcu
može da stane
toliko ljubavi
da se nikad
ne zaboravi
ne odustane
U čijim očima
zelena proleća
sanjaju san
mirisnih cvetova
Istina je samo jedna
za mnogo vekova.

PUSTARA

Beskrajna ravnica
u izmaglici pulsira,
stvarajući iluziju kruga,
koji sve guta.

Ni mora ni planine
zaloga nisu mojoj
ispunjenosti krajolikom
otežanih žitnih polja.

Zagledaš li se duže,
usisaće te crna rupa.
u sred gluvog podneva,
crvenih rascvetalih bulki.

Kišu ona željno čeka,
zahvalna za svaku kap,
jer kad je okupana i čista
na nevestu liči ona tad.

Pusta, a tako moćna,
Moja pustara!

Opet kraj reke

sretoh tu kusu vranu.

Nešto kljuje..

DusanR

Правило

Ја волим кишу …
Она воли сунце
Ја волим море …
Она воли планину
Ја волим ноћ …
Она воли дан
Ја волим пјеsme
Она воли прозу
Ја волим њу …
Она воли њега
О зашто, зашто?
Питам се …
Не важи правило
Физике …
Супротности да се
Привлаче …